понедељак, 22. децембар 2014.

Sacco Bivacco

или ти сакам биваковање! ;)

Речи које сам попут мантре често понављао у годинама када сам новац зарађен шљакерисањем трошио радећи као "волонтер" еминентне болнице Белога града, а и касније. У периоду туђег доказивања  да се месечни државни просек зараде може, и код нас са минималном сатницом, достићи константним радом. Сваке ноћи, тих година, прилазећи кревету и мерећи минуте које имам до устајања, често бих помислио: "Ово ће бити још један добар бивак. Топло, удобно и мекано." Са осмехом на лицу због доброг бивака, глава би тонула у дубок сан већ на пола пута свог пада до меканог јастука.
Осмех из земље Побеснелог Макса
Овог удобног "биваковања"  вероватно да никад неби ни било да се многа друга нису десила тамо негде. Негде, где природни закони још увек владају, где се глупост или непромишљеност награђује ампутацијом.
У сећању сваке особе која се бави алпинизмом потпуно сам сигуран да сваки бивак заузима посебно место. У мом случају највише сам их имао у сопственом кревету или колима преживљавајући некад давно домаћи систем пословања. У природи са друге стране, су се десили и поред тога што сам се увек трудио да их избегнем. И даље верујем да се брзином кретања кроз планину многи могу избећи, али исто тако и да ће се пре или касније неки од њих и десити. И док су до сад једни били филмски идеални са погледом на залазеће сунце са травнате полице и окапином за леђима, попут оног након уласка у  Западни гребен Каранфила. Неки други биваци су били много мање романтични. Сећам се једног смештеног негде у снежном вилајету Дурмитора између Међеда и Обле главе са ритмом капљућег мокрог снега. Снега који је сливајући се са стене по врећи производио успављујућ монотон звук там-тама или онај седеђи на залеђеној падини превоја Денали са исцепаном бивак врећом и орканским ветром. У спомен на овај последњи дуго сам носио један каменчић око врата.  Каменчић који ме  је свако јутро подсећао на гиљотину сопствене глупости, као и чињеницу колико се лако може лећи под исту.
Чиста романтика - бивак на морени под Френдом, Шамони.
Е сад, вероватно овог увода, а ни овог блога уопште не би ни било да се последњих недеља нисам врзмао по камено-пешчаним пустињама северозападног дела Аустралијског континента. Пустињaма прошараним ретким сувоњавим грмљем и рудницима који наговештавају долазећу апокалипсу савременог света. Сваког дана закорачивши са плус 40 у таму собе коју су правиле дебеле завесе и удахнувши климом расхлађен ваздух испуњен фином пустињском прашином. Рекао бих себи: "какав бивак!" и мисли би моментално прелетале преко пола света до једног од најлепших објеката у планини. Алпинистичког бивака у Великој Калици на Дурмитору. Сваки пут када бих улазио у ово ремек дело планинарске архитектуре, било лети или зими, прво што бих осетио, био би, танани мирис органске прашине измешана са мирисом импрегниране ламперије. Импрегниране хиљадама изгорелих свећа и спремљених јела која су се десила у његовој утроби. И док би се кожа лица прилагођавала на промену температуре, дотле би очи покушавале да препознају неке обрисе у полутами бивака, нарочито када би капци још увек били навучени преко његових прозора. И овај пут у пустињи Аустралије, као и много пута раније, сећање на бивак или биваковање мамио је осмех и задовољство. Задовољство пре свега осећајем што ћу имати још један добар и удобан бивак, али и мислима која су ишле даље у потрази за новим дестинацијама и ко зна још којим чудесним местима и  бивацима.
Бивак АО Београда у Великој Калици на Дурмитору направљен је у лето 1978 год од стране чланова одсека уз велику помоћ алпиниста Црне Горе, као и несебичну помоћ припадника тадашње ЈНА са Жабљака. Нешто мало више информација о изграњи овог објекта може се чути и са предавања др Ивана Стојановића (од 30минута).  
Мој први сусрет са црвеним биваком био је августа '96 године када сам са Игором Вуковићем - Ба, отишао на Дурмитор у потрази за једним и тада јединим спортским смером који се налазио у целом масиву Дурмитора. Од информација смо имали да се смер налази негде у малој стени иза бивака, да је сидриште без међуосигурања поставио Славо Глушчевић и да је оцене око VII. Тако је тих година изгледало спортско пењање у земљи. Поред В1, 2 и 3 у Београду, постајала су још дваипо смера у Пријепољу и овај на Дурмитору. Сасвим довољан разлог да се двојица београдских тинејџера попакују и крену возом до Пријепоља, даље стопом до Пљеваља па локалним бусом до Жабљака. Наше знање о Дурмитору, а и о планинарству уопште, сводило се на моје познавање пута од центра места до Црног језера као и информације да одатле крећу све даље планинарске стазе за планину. Међу опремом за планинарење и пењање, тежине не мање од 35кг, нашла се и једна секира са дршком од најмање метар. Ни данас ми није јасна идеја шта смо хтели да радимо са њом али је једно сигурно - она, као и ми, лепо се прошетасмо Дурмитором наредних дана,  а онда једног дана прелазећи преко Мале превије из Локвица угледасмо са Превије по први пут, секира и ми, дубоко испод нас у цирку мали црвени објекат. Пењање тог фамозног смера, који би требало да се зове Алфа Дурмитор ако добро памтим, практично да се ни не сећам. Наћи и поставити сидриште, био је подвиг за себе, остало је било класично кречњачко пењање плоче, а потом нешто више и некаквог жљебића, све онако фино на топ.
Јутарње сушење врeћe са погледом на пропланке Шефилда. Бивак под стеном Стoниџа, Врх општине (Stonage, Peak District). За разлику од Романије са пећином хајдука Новака, ова стена има бивак-окапину Робина Худа! 
Како се истовремено са нашим пењањем Алфа Дурмитора десио и Табор алпиниста бивак је већ био заузет, нама је преостало једино да спавамо напољу, у шатору, гледајући га углавном споља. Унутрашњост бивака ми се одмах свидела, добра изолација чувала је свежину у његовој унутрашњости, насупрот врелини коју је стварало летње медитеранско сунце. Такође одушевила ме је његова унутрашњост, која је толико добро организовна да се и данас питам како је све то могуће. Како је могуће да се на површини од 2x4м нађе улазни ходник са двоје врата, чија је функција осим термичке изолације главне просторије, и та, да је истовремено и остава за скије али и осталу планинарску опрему. Проласком кроз друга врата ходника улази се у трпезаријски део са једним мањим столом, две столице и једном малом фуруном а, из трпезаријској дела даље се прелази у дневно-ноћни део. Део који зависно од доба дана представља главно место за седење, дружење или спавање. Спуштањем горњих кревета и великог доњег стола, који су иначе подигнути, овај део бивака претвара се у два велика кревета на спрат, кревета способна да приме и до 12, ако не и више људи. Ако се свему томе додају и два повећа сандука за постељину (оригинално бивак је имао постељину) и осталу опрему, као и неколико ормарића и полица, тешко је, а не запитати се колико је г-ђи Варвари Медведев, архитектици и члану АОБ-а, било потребно времена да све ово осмисли на тако једноставан и генијалан начин.
Бивак је од тренутка када је направљен пролазио кроз многобројне фазе реконструкције и обнављања, углавном мањег обима. Сећам се рецимо да је и те 1996 било неког шмирглања и фарбања на његовој спољашњости. Међутим зуб времена као и човеколике животиње, којих ни 2ч хода од послењег асфалта није спречило у иживљавању на истом , утицало је да бивак све више и више пропада. А, онда у августа 2010 године коначно је настала критична маса алпниста из Подгорице и Београда, решена да нешто предузме и спречи његово даље урушавање. Овај пут бивак је буквално, изврнут наглавачке. Ишмирглан како споља, тако и изнутра, потом прелакиран и префарбан. Такође и стара оригинална пропала пећица која је захваљујући алпинисти Добрици Гаћеши наменски направљена за потребе бивака, извађена је и накнадно замењена новом (поклон планинара Црне Горе).
Реновирање 2010 год. Надам се да ће Пустињски Соко и остали графит "мајстори" убудуће наћи боље место да изразе своју креативност. А ево и једне потпуно нове информације за необавештене ловокрадице: "Стрелиште је намењно за вежбање пуцања из пиштоља и пушке!"
Све у свему бивак је данас, надам се без већих промена у послење две године, поново утегнуто савршено место у планини. Намењено сваком ко пролази туда, био алпиниста, планинар или шетач. Место које треба посетити кад год се може, чије мирисе и боје исто тако треба запамтити...никад се не зна кад за неко лутање може затребати! ;)
Дневно-ноћни део бивака. Живаљевићи :) - јутарње лечење главобоље након бурно дочекане Нове 2013 год.
п.с. Феномен биваковања у планин, како планираног тако и непланираног је добро описано у многобројној планинарској литератури. Биваковање у сопственом кревету или колима је измишљотина, са разлогом, аутора овог текста, као и цела кованица из наслова текста. Sacco Bivacco на италијанском значи бивак врећа и наравно да нема никакве везе за македонском речју Сакам. Међутим, у мојим мислима све ово има и више него довољно смисла, и то не само да се свакодневно изговара, већ и запише. Па ко разуме, разуме, а ко не...нек измисли свој паралелан свет,  ја се нећу бунити, у којем су речи и појмови повезани тако да имају смисла само за творца истог, а сви остали ако им се ни тако не свиђа... онда ништа!

петак, 7. новембар 2014.

Дежа ви и Дежа ву!

Доломитићи су још једном били главна звезда овогодишње летње вечери. Време, као трајање, је дефинитивно релативна ствар. Овогодишње дружење са овим горама је тако брзо пролетело да би се пре могло окарактерисати као кратко летње вече, а не вишедневна пентрачина. Вече проведено уз добро пиће и још боље пријатеље, уз разговор којег ни повремени пљусак не може омести, а пљускова изгледа да ове године није фалило!
Од присутних на тераси током вечери, са лева: Санче, Џо, Рашони, а.т., Тајчи и Момчило
Магична привлачност ових брда са моје стране давно  је схваћена. Међутим последњи одлазак  није био инспирисан њиховом привлачношћу, већ нашим дуговањем. Дуговањем према нама самима, према сопственом хедонизму и жељи да се оствари један давно постављен циљ. Циљ који се не истиче својом техничком или физичком тежином или превеликим психичким напором. Циљ које се истиче само једном особином, а то је, да је просто и једноставно леп. Циљ који се зове Круг око Селе (Sella Ronda) , који има нешто око 55км дужине и  преко 2200м висине, који се током летњих "вечери" прелази бициклом, а зими (турно) скијама.  Циљ који смо Сана и ја давно себи поставили , али који нам је више пута измицао. Овај пут одлука је чврсто донешена, толико чврсто да су јадни двоточкаши увидевши ту чврстину, само се спаковали у кутије, и по први пут додирнули Европско тло.
Превој Села - један од три која прелазе преко 2000мнв., остала два су превоји Пордои и Гардена. Камполонго као четврти једини је нешто нижи и дотиче мало више од 1850мнв.
Ронда, као и сваки круг завршава на свом почетку. Међутим динамичност пејзажа, дуге узбрдице, као и још дуже низбрдице. Серпентине које се броје у стотинама и одличним успитним капућином чине мали хедонистички рај. Рај који се завршава за пар сати или пола дана лаганице ако се урачунају и оне мале успутне ствари без којих све ово скоро и да нема смисла. Рецимо кафа, две или три ;)
Зјазд!
Кад је циљ за покрет до такве једне инспиративне "баре" већ био постављен, и кад је још притом увиђено да има и додатног времена и за још неко поштеније купање. Није нам било друге но да позовемо и друге "жабе" па да заједно поскачемо у ову "бару".

Пењање је ове године прошло у знаку варљивог лета: кише, ветра и магле али  и класичне доломитске четворке. Ако изузмемо неколико спортких смерова, не сећам се да сам икада толико времена провео дружећи се са ово оценом. И што је најбоље, без обзира на њену тежину или не, мислим да смо сви који смо се дружили са истом профитирали на неки свој начин. 
Тајчи у првој дужини СЗ гребена Другог торња групе Села, IV+, 345м.д.  Из овог смера јуначки утекосмо нешто пре половине. фото: Сана
Пошто окушасмо варљивост лета, које се изгледа дешава на сваких 50 година. Наредних дана држасмо се нешто бржих успона, да не кажем краћих смерова.
Јуху фотка или ти поздрав за читаоца. Аутор у петој дужини гребена Штегер Првог торња групе Села, IV+, 180м.д Леп смер са једним доста озбиљним детаљем. фото: Сана  
Е сад, ако занемаримао ово друштво лево које мисли да стоји право док се свет лагано под њима криви (фото: Момчило) или г-ђу десно која највише воли да кисне док чека друге да сиђу.... Остаје онда Рашони и једно од најлепшег пењања које сам имао са њим, док нас је Сана као искусни водич проводила кроз камине, пречке и плоче до на врх Великог торња, у групи од Пет.
Раша и Сана на једеном од последњих абзајла после попете Нормалке на Велики Торањ (Torre Grande, Cinque Torre) III+, 170м.д.

Све у свему било је још неколико лепих успона у стенама 5 Торова, Лангентала, превоја Гардена, Випаве или рецимо у стени Фалцарега. Овај послењи мало мање успешан али школа зато и служи, да се спозна инспиративност "пораза" :) Међутим и овде се један смер од свих ових осталих истакао, некима засигурно по својој величини али мени лично пре свега по хладноћи. Пењање у јутарњој сенци Западног гребена врха Фиренца, крајем септембра, по северцу који најављује долазак зиме, искуство је које ће остати забележенo дуго у сећању.
Антифриз - Моја маленкост након "трчања" кроз првих 5-6 дужина гребена Фиренце, у покушају да грејање прораду. Стена иза леђа била је прва озбиљна заветрина од ветра. фото: Татјана А.
Момчило при изласку из Западног гребен врха Фиренца, Штевија IV+, 500м.д. Препоручљив смер, са пар лепих детаља у доњој половини и одличним завршним цуговима.
Доломитићи иако не превише дружељубиви ове године, су допустили да се на кратко подружимо са њима и још једном процуњамо њеним зеленим долинама и каменим врховима. Много тога било је већ виђено у овим брдимао, али још више тога никад пре!
Силазак са планине Штевије...рекао бих да је коначно дошло време да своје мисли, са ових,  преселим на неке нове врхове :)

А Србија, се десила и пре и после ових брда. Осим што смо имали један скоро траги-комичан покушај пењања у стени Голубца. Где смо појачани Јолетом имали жељу да уживамо у пењању ново (за нас) опремљених смеровима изнад Дунава. Уместо тога завршили смо бежањем од кише и спашавањем тројке од бујичних поплава у Ђердапској клисури.  Још једно подсећање на никад виђено лето 2014. Остало је све било већ давно виђено, дивна земља, лепи људи али...штета. Системска грешка, звана полуинтелектуалац, запађена у сваком од нас. Грешка која ако се самонеоткрије, остаје као вирус дубоко у особи. Вирус који само чека свој тренутак да се испили и појави на естради...и тако ће бити, већ све виђено, док се нествори критична маса самоизлечених способних да исправе системску грешку. И можда тиме по први пут преточе Дежа ви у Дежа ву! До тада у овом случају остаје Дежа ви!

п.с. Дежа ви - осећај већ виђеног, док је Дежа ву - осећај никад виђеног. И једно и друго спада у психијатриске симптоме али су нашли примену у свакодневном језику, па и у овом тексту. 




среда, 30. јул 2014.

Разговор са делфином

Фејс оф д плејс; стена Женске стране или ти Девојачке стене, а за љубитеље последње моде  Black wall reach! ;)
-Пффф
-Шта је гњурац и ти хваташ задњи трептај дана!? Нека, нека, ваља!
-ПФФФ
-Ало бре гњурац, 'ди ћеш....а, види богати, делфин! 'Ђе с' ба делфин, шта има шта се ради? Ја реко неки гњурац се залетео, кад оно ти. Већ кад си ту, знаш ли ти онај виц о гњурцу!?
-Пффф
-Па јес', где ћеш и знати...него шта има, шта се ради? Има л' кише?
-Пффф
-И то што кажеш, шта те брига кад си стално мокар. Него шта ћеш ти овде, јел и ти фураш фазон туђе слађе!? Мислим ипак је ово слатка вода!
-Пфффф
-Како мајке ти, исто ти слано или слатко. Па онда би хартман и дестилована било исто....него види, види! Ту ти и малаћ. В'д га што скакуће, док ти једном пффф, он већ два пута пффф, пффф!
-Пфффф
-Јел те слуша или к'о и овдашњи јунци, закуцава главом ексере у меку даску? Зна се, безбедност на првом месту! Него јес чуо ти некад за Калиш? Чек, чек...не сад. Чек......а, уууу. Јес' вид'о за мало да паднем...а, у бре делфин само нешто трабуњаш. Не мож' човек на миру ни да фискултурише!
-Пфффф
-Делфин, не сад да... зар не видиш да је ситуација ооозбиииљнаааа!
-Пфффф
-И бре стварно претерујеш са том твојом причом, боље би ти било да одеш док сам још добре воље. Стварно си досадан, не може човек на миру.....охо, еве га још јеедддданнн...чек, чек!
-Пфффф
-Делфин, стварно нема смисла, замало да пљуснем. Лако је теби, мокар цео живот. А, ја треба да шљапкам до куће.
-Пффф
-Е, зна шта!? 'Ем не знаш где је Калиш, 'ем претерано причаш. Одо' ја сад лепо горе, а ти се ту мочај до миле воље. И знаш шта још?
-Пффф
-Одо' около на ону другу, мушку страну. Тамо је онај фини Бау-Баб што ме барам слуша шта му причам, а и непухће ми за врат! 
-Пффф
-И, знаш шта још?
-Пфффф
-Ма ајд' здраво! Нећу ни да разговарам са тобом!
-пфффф 
Бау-баб увек вољан за дубок и искрен разговор!

среда, 11. јун 2014.

Њено величанство - Симбиоза

Последњу годину, па и нешто дуже највише сам се дружио са стенама лаког приступа и једноставне логистике, које волим звати крајпуташице. Међ' рајом која лако чита ово писмо можда би лакше било рећи спортско пењање. Међутим, ствари овде, нешто мало даље од изворишта овог писма стоје мало другачије. Крајпуташице за разлику од класичних спортско пењачких стена могу али и не морају бити окићене металним ђинђувама. Са или без ђинђува,  тактика, а и стил пењања се мења самим тим и име. Дружење са крајпуташицама је лепо, на моменте и дивно, баш као и планинарење које је ишло упоредо са тим. Изашло се на доста брда, на нека и више пута. Излазило се ногама али и педалирањем. Приступ до неких мерио се сатима, а до других и данима. И док су врхови појединих брда били обрасли и једва приметни, другим су ветрови бријали голе главе. Све у свему, дружење како са крајпуташицама тако и са брдима било је лепо, на моменте као што реког и одлично. Међутим нешто је ту фалило, нешто што би распламсавало мисли и машту, жељу за кретањем и даљим откривањем. Жељом да се завири у незавирено и открије неоткривено. Жељом да се иде горе или доле, напред или назад, тамо или амо, преко или около. Нешто због чега би даље дружење са крајпуташицама и брдима имало више смисла. Оно што је фалило била је Симбиоза!  Симбиоза која чини чуда! Симбиоза пењања и планина!

Крајем прошле године, у јеку туристичке сезоне али и врућих ветрова, први пут је завирено у планински венац Стирлинг (Stirling Range). Венац носи име према официру и гувернеру Џејмс Стирлингу. Заслужном, барам из очију белог човека, за откривање и насељавање овог повећег острва. За све оне чија је кожа већ хиљадама година адаптирана на овдашње сунце, планине се зову крајње једноставно Кoikyennuruff. Значење ове речи, ако се не варам, би могло бити нешто попут успаване лепотице. У сваком случају, како ми се ни кожа, а камоли језик није адаптирао остаћу на оном за мене једноставнијем, дакле - Стирлинг!
Прошлогодишње премеравање дистанце. Западни врхови са северне периферије Источног Стирлинга.
 Типично за ову планину су врхови од 500-1000 мнв, које карактеришу доста једноставни приступи али и лепи стенски вршни одсеци висине од 20 до 300м. Цео венац је једним асфалтним путем подељен на источни и западни део. Поред наведеног пута, међу источним врховима провлачи се још један макадамски пут. А, ако се свему наведеном дода још неколико успутних паркинга као исходишта за врхове и три кампа. Један мали централно позициониран и два већа на периферији планина, добија се доста јасна слика организационе инфраструктуре. Забавно игралиште, нема шта!
Након 8-10 пробушених гума лепо је било гледати, из хладовине, једну од највећих локалних стена. Bluff Knoll са својом топлом 300м северном стеном.  А, о жедним летећим инсектима...неки други пут!
У даљини врхови источног Стирлинга са вртоглавих 1099 мнв ;). Уз слику би могла стајати и парола: УВ зрачење - мислите о томе!
И као што каже онај наш народни трубадур: "Појави се дуга после дуге кише". Што би у слободном преводу на овдашњи могло бити: Иза сваког сунца дођу облаци, а са њима и повољни ветрови...све је исто, само што ништа исто није!...и овим планинским венцем завладаше хладни веторови, а са њима мук људи и планинска тишина.
Премеравање дистанце сузних очију и промрзлих прстију :)
 
Смер Leviticus (8, 90m) најбоље би се описао кроз детаље Директне Борске јаруге, са амбијенталном естетиком Централног са Романије.
Смер Nailbite (15, 55m) Доломитски вертикалан са одличним хватовима и још бољим поставкама. Класик без мане!
Ниједно тумарање природом, било вертикалним или хоризонталним путевима, неби било толико интересантно да се ту и тамо не открије и по који занимљиви детаљ...
Бивак окапина у СЗ стени Talyuberlup-a (783 мнв),  место дешавања свих предходних "јуначких" фотографија.
Све у свему, Стирлинг планине иако без вртоглаво високих врхова, и више су него занимљиве за истраживање. Вероватно би већи број бољих путева или присуство било каквих објеката, утицао само на повећање "округластих" џип туриста. Узнапредовале расе "обичних" џип туриста, који тешко да ишта виде осим аутомобилског брзиномера или доживе, а да није везано за полеђину фотоапарата. Тако да, нек и Стирлинг остане зарастао, по мало приступачан, ветровит и кишан, са таласима врућине и хладноће, баш како свака планина и треба да буде. Јер у супротном је депонизација једина ствар која ће остати након фисије моје симбиозе.  Фисије, резултата људске тежње да се све претвори у лако и приступачно, крајпуташко, попут ресторана, биоскопа, цркава, стена и самих планинских врхова.  

понедељак, 2. јун 2014.

За трећу смену...

или ти подршка волонтерима, шљакерима без разлога, који враћају ко зна чије дугове.  Високе воде су харале ових дана Балканом. Свака несрећа извлачи како најгоре тако и најбоље у људима. Инспирисан волонтерима који су помагали током ових поплава, сетих се исто тако многих драгих људи који су провели сате и сате свог времена, на чишћењу и сређивању пењалишта. Без обзира чиме је покренут, волонтерски рад се мора ценити и поштовати, можда чак и више него било који други.
Управо из тог разлога, овај блог је посвећен свим волонтерима или ти шљакерима без (матријалног) разлога.
 
Када сам отворио водич за пењање у Перту, једна од првих ствари које сам прочитао  били су кратки коментари за многа данас позната локална пењалишта. Разлика између речи са почетка њиховог развоја и данас, најбоље говори о количини уложеног рада на њиховом сређивању. Надам се да ће ови кратки исечци из водича, ниже у тексту, инспирисати "залуђене" на даљи рад, а можда и подстаћи неког да се прикључи овим "вечним залуђеницима".

Mountain Quarry was a dreadful place - a forbidding, rock-strewn death trap. А, како данас звучу пењање на истом месту, неколко деценија касније после много рада на сређивању и чишђењу: Mountain Quarry offers some of the best climbing in a near to the city area. It is a place to go if you want to go climbing. Ја бих га данас описао као велики брат од В2 у Кошутњаку или Рашиног мајдана у Рипњу који су настали од истог оца и мајке, бушилице и динамита. Мада уистину због амфитеатралног облика највише подсећа на стероидима дохрањен В3.
Више брдскo него планински каменолом (Mountain Quarry). Популарне Црне плоче.
Централна стена Брдско-планинског каменолома. Тамно долерит, светло гранит...па с' изабери куј ћег га протераш!
Churchmans brook - На једној од фотографија из средине 70-их пише: An early ascent of Pink Knickers (13) at Churchmans. Note the masses of vegetation covering the clif.  А, данас: One of the most popular climbing location...on any weekend, many climbers can be found there, vying for a piece of the cliff. 
У оригиналу стена Свештеничког али ми боље звучу Манастирког потока ;) - (Churchmans brook), настала природним путем, данас  веома чиста и фина...а, смер Розе гаћице - и даље без болтова, популаран и подржан маршут са големи хватки - три плус! :)
Stathams Quarry - У порећењу са осталим каменоломима, са почетка развоја пењања, типа  већ споменутог Брдско-планиског или рецимо Boya каменолома за који се исто каже: It wasn't much better: loose, dangerous and without good lines...Stathams turned out best. At least there was some clean rock and good routes...

Каменолом Statham у пуној ширини
Statham - и поред доброг старта и даље се ради на одржавању истог. Прошлогодишњи радови на приступној стази смеровима

И за крај, који узгред и не постоји. Биљчица која то и доказује, преводећи један крај у други почетак.

Не знам од којег је рода или из чије фамилије али зато знам, да од чистог ваздуха само још месо више воли. 







петак, 2. мај 2014.

Јужњачка крв

Већ дуже се време каним да напишем коју реч, али се увек вратим на питање коме и зашто писати? Себи није имало смисла. Превише се тога свакодневно дешавало новог да није имало смисла окретати се, а за друге нисам налазио разлог. Приче типа, био тамо и урадио то и то, нису мој стил. Мора постојати нешто више од тога, нешто што покреће мисли и ствара идеје или барeм има неку општу корист. Са друге стране није захвално ни  писати о стварима које се тек спознају. Треба времена да се ствари осете, проживе па и понове како би се виделе правим "очима".
За ово кратко време завирио сам на многа занимљива места, али и упознао многе занимљиве људе. Места као места, ако их је природа правила онда су толико другачија да скоро ни не вреди писати о њима, треба их доживети. А, ако су људи ту умешали прсте и направили нешто, онда је то све мање више исто, исто поређани лимови, цигле и асфалт. Досада глобализације!
Међутим упознавање самих људи привучених овом чудном земљом, нарочито из света пењања може бити и више него занимљиво животно искуство. Како изгеда живот заљубљеника у вертикални свет у једној од најравнијих земаља на свету и како они размишљају о томе, е то је право питање и  тема за разговор.

Покретачка кап за поновни почетак писања блога дошла је из разговор са Патрисијом и Жоржом, родом из Бразила али и јутрашњег слушања јужњачког ритма док се точак вртео по локалном брду. У то име, идемо, још један круг! :)

Patricia and Jorge in action. Lhama rock - Perth hills