четвртак, 16. август 2012.

Гребен Престола

Проклетијска великопотезна тура која услед одсуства пењача заинтересованих за класицизам последњих година не бележи превелику посећеност. Смер је први пут попет пре тачно 55 год. од стране двојице врсних алпиниста Живојина Градишара и Бранка Котлајића.
Први пењачи на врху Јужног врха Каранфила (2441м) после препењане Котловске смери. Један од ретких врхова којем се и данас приступа искључиво пењањем.
Са лева на десно: Бранко Котлајић, Бранко Митрашиновић и Живојин Градишар
Пар дана касније попет је Гребен Престола
Имао сам ту част да Бранка упознам пре пар година испред планинарског дома у Грбаји који сада носи његово име. Прилика за упознавање није била нимало лепа, као део тима Горске службе тражили смо његовог пријатеља који је нестао предходних дана. И поред немиле ситуације оставио је веома интересантан утисак на мене, нарочито по питању пењања. Био је први старац којег сам упознао, који је притом говорио Српски, а који је на спомен речи стена, или пењање није говорио оне чувене празне речи типа: "шта ће вам то, зашто то радите, боље се само шетајте...", већ је имао смоје јасно мишљење, предлоге и савете. Неко време после тог сусрета изашла је и Бранкова књига: Живот са планинама. Ово дело представља праву ризницу информација и сећања на послератну генерацију алпиниста и њихову делатност. У књизи је на веома дирљив начин описао многе своје пријатеље, међу којима једно од посебних места заузима његов велики пријатељ и учитељ алпинизма Живојина Гадишара иначе Словенац. Како је Живојин и по коме добио име, најбоље је прочитати у књизи. Са друге старне, Живојина сам упознао само кроз његова дела у стени. Ово ми је било понављање трећег његовог смера и једино што могу да кажем након свега, свака част. Велики пењачки зналац који се у стени није штедео и тражио јефтину славу. Убрзо по прочитаној књизи , стигла је до мене вест да је г-дин Бранко умро. Из поштовања према њему отишао сам на сахрану, на којој сам упознао другу страну овог великана српског алпинизма. Обзиром да је био велики планинар, нашироко познат и признат за очекивати је било присуство великог броја планинара и говор о његовом раду и делу по том питању. Међутим после првог говора једног од планинарских званичника адекватне реакције међу окупљенима просто није било, као да је већина присутних нешто друго очекивала. А, онда је испред хумке изашао један други старац, онижи и у мантилу, пун енергије и веома гласно изговорио следеће речи:"Ми четници, треба да се зна истина..."! Нашта је присутна маса исто тако времешних, сада у мојим очима откривених четника скоро почела скандирати. Тако сам сазнао да је Бранко био један од оснивача Равногорског покрета и учесник у грађанском рату Србије током II СР на пораженој, четничкој страни и ово је заправо био испраћај не једног планинара већ саборца. Чим сам се вратио кући  књигу сам прочито још једном, неки делови су овај пут добили сасвим другачије значење.
Детаље о њиховом дводневном пењању Гребена Престола, бежању од невремена, жеђи која их је задесила и свему осталом што овакав један смер може да пружи може се прочитати у књизи. Пењање истог смера пола века касније укратко би се могло описати на следећи начин:
Рано буђење
Смер смо у тројној навези попели за нешто више од 10 сати ефикасног пењања. Направили смо један бивак при самом уласку у смер, после неких висинских 150м пењања и то је целој причи дало посебну ноту. Гребен је оцењен са V, поред једног детаља ове тежине према опису има још званично две дужине оцењене са V-. У основи се слажем са наведеним оценама али бих назначио још који занимљив детаљ. Први у стеновитом скоку после првог V-, а иза којег се излази на беле плоче. Оценио бих га као IV, оригинално се овај скок ескивира са десне стране по травнатим полицама. Други занимљив детаљ је у пречници на лево при обиласку првог жандарма (IV+) и ово је мало нејасно али ипак споменут у опису смера.  Последњи детаљ који бих још споменуо смо ми заправо додали и то је лепа пукотина (V+)  у систему гребенских торњића  на који се налази у цугу после предходно споменутог жандарма. Оригинално смер и овде пролази по лакшем терену са десне стране.
Наш додатак јелу ;)
 Пукотина после првог жандарма 
Висина смера је 700м од тога 500м до седла иза "главе" Престола и још 200м до Јужног врха Каранфила. Дужина око 1000м. Приступ од пл.дома до доњег котла и даље до гребена са боровима траје око 1:30. Силаз је нешто компликованији, иде се гребеном са Јужног на Средњи врх оцењен као I-II са детаљима III.
Иван у једном од најлепших детаља гребена Јужни - Средњи врх
У позадини долина Ропојана
Овај гребен поред пар занимљивих отпењавања има и веома лепо завршно пењање. Силаз даље прати класичну пл.стазу преко Северног врха и Крошње за долину, укупно са Јужног врха до Грбаје још 4-5 сати. Кад се све узме у обзир тура траје неких ефикасних 15-17ч и може се урадити за један цео дан али мислим да је штета пропустити бивак у планини. Нарочито сад кад постоји бивак полица на самом рубу стене, проверено се могу сместити три одрасле особе и то у лежећем положају. Полицу смо направили на обореној падини слагањем камења и набацивањем траве. Дефинитивно представља једино хоризонтално парче земље-камена на целом гребену.
У стенама изнад "главе" Престола
Сам смер поред улазних 150м доминантних  стрмих трава, пружа лепо пењање нарочито на местима где су тежине. Изразито крушљива деоница која је наведена у опису и није оставила неки утисак, може се проћи нешто левље по гребену где је стена чвршћа али и експониранија. Оно што се показало као убедљиво најгора дужина по питању крушљивости јесте задња дужина пре главе Престола. Можда овде треба пробати са леве стране или директно по гребену. Наша десна варијанта иако на око лакша испала је прави мали хорор.
Места за абзајл има два, први у првој трећини после споменутих белих плоча, оставили прусик и други у последњој трећини на неких 150м од краја смера, овде смо пронашли  клин титанац са карабинером.
Све у свему физички, а нарочито психички захтевна тура која представља прави испит алпинистичке зрелости. Старих клинова нашли укупно 11. Један алкаш на самом почетку смера, потом три клина у низу на првој петици, у другој петици један, у тређој још три, на местима за абзајл по још 1 или 2.  Од опреме бих препоручио 5-6 клинова, доста већих гуртни/прусика, сет чокова и пар средњих френдова. Штандови су углавном око добрих клоца.
На Јужном врху.
Екипа у боји: Иван Лаковић, Сана Зулић и аутор текста
                   

Нема коментара:

Постави коментар