Жијево

Мој свет, чаробан и леп...

Захваљујући Ивану Лаковићу почетком овог века почело се пењати у реону Букумирској језера, планине Жијево. За неупућене обронци ових брда доминирају североисточним подгоричким хоризинтом. Међутим да би се дошло до срца и душе ових брда мора се стићи до Медуна (престонице племена Куча) или Веруше (изворишта реке Таре). Одатле планински путеви даље воде до средишта ове дивље, а истовремено и дивне планине.
Неколико година уназад чланови Outdoor Club-a и Малог алпинистичког клуба из Подгорице врло успешно организују табор алпиниста, који сваке године окупља све већи број људи.

Логор под Пасјаком

На моју жалост из различитих разлога практично да нисам свраћао у ова брда од немилог догађаја 2002 год., када су овде погинуле Бојана Текић и Весна Дракулић пењући смер Ружа. Иван је поводом десетогодишњице њиховог страдања написао неколико речи које ћу овом приликом само копирати, не додајући и не реметећи ништа:

"Данас, на светог Илију, откуцава првих десет година откад су Весна и Бојана отишле. Неко их се сјећа кроз дане проведене са њима, неко као дијела наше алпинистичке историје којег се сви боје, али вјерују да ће их та чаша мимоићи. У том сјећању смрт побјеђује живот, са све мање нас који памтимо двоје дивних људи, а све више оних којима њихова имена значе само као подсјећање на то шта може да се деси ако ...... предуго је за набрајање. Још неколико оваквих кругова и постојаће само ови други.Вријеме полако таложи неке нове људе, њихове животе и смрти, као што рђа прекрива плочу на гребену Пасјака. Крај те плоче је осигуравалиште, около су врхови Жијева, „.... а горе лете авиони, лете душе, лете облаци и сећања...“ Волим да мислим како ћу тамо моћи да препознам и њих двије. Барем на тренутак." 

Ове године коцкице су се сложиле и поново сам ходао пространим ливадама, пењао у топлим стенама и гледао у плаво небо изнад Жијева. Времена је било мало да се обиђе све шта сам желео али оно мало попетог и прошетаног ме је подсетило колико је све ту онако, таман, баш како треба.

Ивана Самарџија и Мирослав Чолић у смеру Круг двојке, Пасјаци (IV-, 150м).
Дивне, чврсте плоче за прва вођења у традицији.

Александар Спасић у другој дужини смера Кика, Вељи Торач (VII, 70м; 80м пењања).

Мало детаља везано за Кику. Смер је опремљен од стране Ивана Лаковића и Дамјана Живаљевића 2010 год.  Поред десетак комплета добро је понети и сет већих френдова или хексова. Описно би звучао овако; прва дужина лепа неопремљена жљебаста пукотина која не прелази шест, након које следи прелаз преко плоче - 30м. Затим кључна друга дужина, са деликатним балансним пењањем преко шкрапа, цео опремљен - 20м. Трећа дужина, осим једног детаља шестице углавномом служи за уживање у панорами - 30м. Силаз ногама уз лагано отпењавање по источним падинама В.Торача.

п.с. Хвала организацији на овогодишњем табору.