уторак, 4. јун 2013.

Јужна половина

Мало више "овогa", а мало мање "оногa" ;)
п.с. фотка позајмљена из прошлогодишњег албума, са "горње" половине  
Након завршене авантуре зване писање, цртање и објављивање водича "Пењање у Србији" почела је једна друга, потпуно другачија. Авантура препуна нових мириса, боја и облика. Авантура у којој северњача више није водиља кроз ноћ, док југовина симболизује хладовину и свежину.  Све је исто, само што ништа исто није. :)
Захваљујући "овом", сусрели се са...
застрашујућим дивљим светом, где лабудови нису бели... 
у ком папагаји имитирају коке...


а, ове страшне звери спремне су да без страха погледају у објектив и то баш кад треба.

Ту ни "hand made" свет милости нема.
Стварно, страшно...нарогушен и љут сав, баш као онај Лав...страшно, страшно



среда, 8. мај 2013.

Промоција водича

У петак (10.априла) од 19:30 до 21ч у клубу Piano Loco, ул. Војводе Степе 203 у Београду, биће одржана промоција водича Пењање у Србији.

Током ове вечери водич ће се продавати по промотивној цени, 20% мањој од регуларне, 1800дин.

Сви су позвани на дружење. :)

Фотографија преузета из водича, поглавље - Места даљих инспирација:
ЈЗ стена Ђуле - Бељаница, 200м висине и два смера, за сад.

недеља, 31. март 2013.

Водич - Пењање у Србији

Од средине априла биће пуштено у продају прво издање водича Пењање у Србији. :)

Водич је урађен у облику џепног издања на високо квалитетном папиру, на преко 270 страница.
Кроз скице, табеле и описе обухваћено је више од 700 смерова на 10 различитих пењалишта.

Потрудили смо се да пронађемо и ставимо у водич што већи број лепих фотографија, од историјских до савремених, како би поред пуно писаних података ова књига била и мала галергија пењачке активности и понос у личној библиотеци сваког ко је буде имао.

У књизи, у оквиру културног наслеђа, поред 10 кратких биографија знаменитих пењача, дотиче се кроз пар речи етика, екологија али и различите локалне знаменитости.

Информације по питању начина куповине и цене, биће накнадно постављене на:
penjanjeusrbiji.rs и facebook.com/PenjanjeUSrbiji

Тираж ће бити  релативно мали, до 500 примерака. Замолио бих заинтересоване, нарочито из иностранства, који су нас већ раније контактирали по питању водича, уколико желе, јаве се ауторима путем e-поште (профил на блогу, контакти на сајту, FB) и резервишу свој примерак. Хвала унапред.



четвртак, 21. март 2013.

Кишни дан

Поглед из Буштенија на врх Каримана (2384м) и источну стену  Коштиле (2490м)
 Кишни радни дан у Београду...провоцира мислим на лутање. Једно од бољих локација су дефинитивно Карпати. Километасрки близу, а опет временски тако далеко. Западним Карпатима врзмао сам се неколико пута и та кобинација, типична за Румунију, старе културе и сиромаштва оставио је занимљив траг у мом сећању.
Бивак Коштила (око 1700м)...таман лим са облачићима, распали дрвени лежаји и момци у шареним јакнама са алаткама у рукама.
Споменик на уласку у Белу грапу (Vaii Alba)!?
Занимљиво би било скијати Белом грапом. Просечан нагиб од 20-30 степени, детаљи до 45.  

Висораван западно од Каримана и Коштиле
Коштила
Поглед :)
фото: Михаил Карциог

среда, 13. март 2013.

са Старом

Верујем да недостатак пара не сме бити изговор за седење.  Идеја, добра воља али пре свега машта могу много да помогну и донекле премосте овај проблем. Такође још једна ствар, а везано за ову тему, јесте да паре и слободно време некако стоје у обрнутој пропорцији.
Тако да сабирањем ове две тврдње долази се до просте рачунице, а која у овом случају износи или боље речено зове се: "Пречење Старе планине током матурског зимског распуста". ;)
Зашто баш зимски распуст?
Зато што са прилазом, преласком и одступом са планине, треба баш толико времена. Нарочито ако се нема већ споменутих средстава па ваља мало више потрошити ђонове, а мање ауто гуме. И друго, зато што је зими некако ипак лепше него лети, празније је и чистије.
Зато баш Стара планина? Зато што је једна од највећих, самим тим циљ ће дуго трајати.
Зашто баш матурантски? Јер би требало да се има времена, воље, снаге, маште али и лична карта. Ипак је гранична зона. Лове не треба, а искуство...па, од нечег мора да се почне. ;)
 
Још само да сам и ја знао за турирање средином 90-тих кад је шверцовање до Софије било лако, а камоли до Димитровграда. Ко  зна можда ова врхунска тура не би чекала до задње недеље јануара текуће године да буде спроведена у дело. Од Димитровграда се без проблема за дан хода стиже до јужних обронака Старе. Међутим, како је наша мала екипа у просеку имала година за две, ако не и три личне карте приступили смо нешто "мекшом" варијантом. Колима до села Сенокос, а одатле пешке прво према Сребрној Глави.
према Сребрној глави 
Од Главе смо ухватили величанствени гребен Старе и наставили даље на север наредних пет дана.  За прелаз целог гребена, од села Сенокос или Криводола, преко Сребрне главе, Копрена, Миџора, Орловог камена па све до пута за Минићево рецимо да треба добрих седам дана хода. Наш план је био нешто мање амбициозан од преласка целог гребена и сводио се на прелаз неког дела гребена за 3-4 дана и потом силаз са планине.
Шта смо тражили то смо и добили, чак и један дан гратис. Чисто да не буде да планина не зна за чашћавање.
поглед ка северу
Врх Копрен (1963м) доминра позадином.
Првог дана као што рекох од села преко Главе ступисмо на гребен и сиђосмо до граничног камена 307 подно Аџиних корија. Спуст и залазак за памћење.
Сребрна Глава (1932м) у позадини врх Ком у Бугарској
фото: Р. Милојевић
Корије
фото: Р.Милојевић
 Другог дана извукли се на Мучибабу (1669м) и преко врха Тупанац (1673м) стигли негде око гр.камена 313. Гомиле урушених караула идеалних за склоништа, домове или било шта друго, били су једни од главних утисака дана. Заправо и свих наредних дана смо их виђали, али је првог дана утисак  вероватно био највећи.
Занимљиво за ове урушене карауле је и то, што је све до једна позиционирана на идеалном месту.
Брисан простор
Да се зна шта је чије.
Трећи дан је био убедљиво најзанимљивији. Лутање по обраслом гребену Дебелог рида, величанствен успон на Копрен и излазак на висораван. Сусрет са срнама, траверзирање подно врхова Три чуке (1926м) и као финале дана седло испод Вражије главе са погледом на Бабин зуб и Миџор.
Успон на Копрен.
Место на тури где се повремено јавља С3.
Копренски плато
Три Чуке (1926м)
под Вражијом главом.
Бабин зуб (1757м) са леве стране провирује међу облацима и Миџор (2168м), централно,  у пуној величини.

Четврти дан је требао, барам у теорији, бити једноставан. Преко Миџора до Бабиног зуба и то је то. Кад не лези враже, не можеш спавати под Вражијом главом, а да не добијеш мало посла са врагом. Све до финалног успона на сам Миџор ветар је дувао и некако се ишло али како смо прешли 2000 то је већ постао ураган. Белило у које смо поодавно заронили чинило је тражење пута правом главобољом праћено благом мучнином, и то у правом смислу те речи. Кретање у простору вез орјентира , без травке или камена који се пробија у снегу, клизити у бело без јасне орјентације личило је на кретање унутар беле лопте. Горе је постајало доле, док се доле очас посла претапало у горе и то без прекида, као на траци. Једини лек био је окренути главу и гледати у људе иза, док они гледају у оног испред и тако, свако има ушта да гледа само се не зна ко ту кога води. Непроцењиво;)
Ако се свему дода и ураганче, који нас је дизао, превртао, бацао и кидао бриле. И није било тешко одлучити на крају. Негде између старе карауле под врхом и самог Миџора, променисмо курс и уместо ка Три кладенца окренусмо на југ и сиђосмо што пре, што ниже. Ухватили смо гребен између Калуђерских врела, а потом и истоимени До. До нас је увукао у истоимени кањон, а скокови у кањону протерали у околну шикару.
Скије на ранцу, шикара, панцерице и клизаво камење указало нам је да ћемо још један гратис дан провести у планини. Подизање бивака, пребројавање преосталих калорија по ранчевима, спавање на падини од 35 степени дефинитивно је назначио крај овог занимљивог дана.
Аца при силаску са седла подно Вражије главе
 Једно од лавинознијих места
      
Раца испод олује
Место за одмор

Пети дан је више био као онако, да се испишемо. Пречењем у страну преко неколико потока нађена прво лоша стаза, потом боља, онда лош пут, потом бољи и на крају одличним ушли у село Топли До.
Дејство лавине
Трагови прошлогодишњих снегова

Топли До
Село је до пре пар деценија имало око 3000 становника и зидану основну школу, данас 46 становника и чак 2 ђака. Стара школа изглед као и карауле по планини.
Екипа на трави после дружења са Старом: Александар Пешић, Радослав Милојевић и а.т.
Тенички детаљи и остале занимљивости:
Укупно прешли око 60км и 3000м вис. успона. Тежина: С1-2 са пар детаља С3 у успону. Подељено на дане, звучало би:
I дан: 13км, 1150мвр, С1
II дан: 13км, 550мвр, С1-2
III дан: 12км, 1000мвр, С1-3
IV дан: 15км, 400м успона и 800мвр спуста, С1-2
V дан: 6км, 650м спуста

Колико је мени познато прво зимско пречење целе Старе планине урађено је у марту прошле године, у трајању од седам дана, од стране: Ивана Настића и Немање Нешковића док им је Марко Николић правио друштво до Копрена.

И за крај,
једно велико хвала Роберту Илићу из Пирота на логистичкој помоћи.




субота, 2. март 2013.

Репортажа

Није мала ствар кад "наша ствар" дели насловицу са  политиканством у сезони избора ;)
Захваљујући новинару Бати Перовићу и његовом разговору са Милошем као и моме писању о њој, Сињајевина је барам на један дан била звезда вечери.
Viva la Cosa Nostra! :)

субота, 23. фебруар 2013.

Спомен


Пре пар дана постављена је спомен плоча испод места страдања наших пријатеља Милана Саватића и Владимира Филиповића. Од њихове смрти прошло је две године, плоча ће остати у знак сећања на њих али и подсећање на закон који никад не спава и не греши. Закон гравитације. У овим нашим активностима које теже више док гравитација вуче наниже, једини алат који човек има у борби против ове силе јесте сопствени ум. Ум који је по дефиницији склон грешкама и који зато треба јачати, проверавати и окружити другим умовима, како би се заједно покушало што више примаћи непогрешивости друге стране. 


Њима нека је вечна слава, а нама памет.

У славу мојих пријатеља којих више нема али и лепоте ледног пењања које толико волимо, ниже у тексту биће постављено неколико фотографија из долине Малта (Аустрија) где су Фића и Миланац послењи пут пењали.
Слап први лево од Hochalmfall-a WI2-3, 90m

Strannerbach WI2-3, 400m
Supermax WI3+, 200m
Wintasun WI4+, 150m
Kerschhakfall WI4-5,120m
Superfeucht WI4-5, 120m
Вежбалиште на изласку из тунела WI1-3, 10m
фото: Р.Милојевић








четвртак, 17. јануар 2013.

Сињајевина

 Превој Расова 1750м 
Поглед преко Кричачког поља у правцу Јаблановог врха 2203м (доминантан бели врх у средини) и Старца 2021м (испред и десно од предходног) 
Сињајевина, једна од највећих беспутних флека на аутокарти Црне Горе. Громада дивљине, скоро заборављена зимска дестинација између Дурмитора на западу и Бјеласице на истоку.

Кад год се сретнем са непознатим брдима покушавам да нађем примарни, маркантни пут. Пут који сумира целу област у једно, којим се доживи планина, њена ћуд и особеност. Свако наредно тумарање истом, само су даља надовезивања на овај основни пут. И тако у недоглед, док се путеви суседних брда не стопе и док се на крају сви не саставе са друге стране ове наше мале планете.
Сињајевину сам први пут упознао пре десетак година, кад сам бициклом лутао тим крајевима. Изашавши на плато катуна Вратно од Липова, приметио сам да ова планина има много више од Бабиног Зуба и Јаблан врха који су  доминирали источним обронцима. Јасно је било да је срце планине тамо много даље, на западу. Тамо је требало ићи ако се желело проћи примарним путем. Те године прелазак сам скратио скретањем на југ, спуштањем у Крњу Јелу, а потом и Боан. Међутим, још тад, одлучио сам да ћу једном прећи целу планину и покушати да нађем њену најдубљу тачку. Тачку на путу са код нема лаког повратка, место одакле је лакше ићи напред него вратити се назад. Ићи у непознато, само на основу мапе и компаса, зими, привилегија је која се пружа ретко у савременом свету. Стога се и створила као идеја. Неке информације увек постоје, нешто је написано или снимљено. Сињајевина је она ретка планина, практично не дирнута по питању информација, има савршен примаран пут  и "тачку" на дан хода од цивилизације.  Далеко од тога да Сињајевина никад пре није зими пређена, шта више. Познато је да је прво пречење урадио Ненад Петронијевић, сам, лауферицама 5.марта 1985 год., а  након тога још неколико пута са различитим пријатељима (сазнао из личног разговора по повратку кући). Међутим писаних трагова није било, а искрено нисам  се трудио ни да их пронађем. За прелазак смо се ослонили на  компас, карту и искуство. Имали смо ГПС, као и мобилне телефоне. Сад као и пре поласка волео бих да нису били ту али тамо ми нису сметали. Уређај је имао задатак да нас у случају проблема врати на место поласка али не и да нас упути на место одласка. Занимљива је анализа тог осећаја или још боље речено потребе, да се осећамо сигурним. Трудио сам се да електроника остане што више са стране, да не поквари осећај који непознато ствара у мени. Међутим, тамо негде у крајичку свести, стајала је често та мисао: "добро је да ради". Занимљиво је такође, што је то "добро" било најгласније првог, а најтише последњег дана. Иако би према временским условима који су нас пратили требало бити обрнуто. Изгледа да све то има неке везе са опуштањем, скидањем тог електронског терета и враћање коренима. Зар има већих предатора од нас? Шта све чучи у човеку, спознаће само онај ко се усуди да се отргне сопствене лењости или осећаја лажне сигурности које му савремени свет пружа.
Сматрам да је укорењена човекова потреба да се штеди како физички тако и ментално, имало упориште и оправдање у прошлим временима, стварно тешким и дивљим. Данас, међутим, у ери сувишних калорија, информација и сигнала апсолутно смо погрешно кодирани. Коначно је човек удовољио себи самом и вековној потреби. Сео је, почео да једе, а мозак само што није угасио сувишним информацијама и празним шареним сликама.
Сињајевина без електронике, зими, још ако се терен не познаје, ретка права авантура у срцу савременог електронског Света . Сигнал мобилног телефона још увек се држи обода планине,  срце јој је и даље недостижно за ове таласе. Самим тим озбиљност која је неопходна за прелазак на "тежи" начин  не треба ни спомињати. Повредити се, изгубити, остати без дела опреме, без снаге или воље, луксуз је који не би требало да се догоди. Са друге стране размишљање и припремање на предходне теме је нешто што уводи у чаробан свет дивљине.

Наше путешествије почело је другог дана најновије године и то из куће у Вирку (засеок подно Савиног Кука, Жабљак). Одатле преко широких ливада упутисмо се у правцу Вражијег језера. Деоница преко висоравни, услед мало снега и вишка ограда добрим делом пређосмо са скијама у рукама. Прошавши последње огреде, скије су најпре бачене у снег, потом згажене једном јако, а онда још много пута само лаганије, наредних дана.
Милош Павићевић на приласку терминалу 1 аеродрома Жабљак
(висораван око Пашине Воде)
Некад летели авиони, данас кајтери.
Доласком на Вражије језеро, одређен је азимут од 140 степени и скоро да се до краја није мењао. Величанствени призори пространства после пар сати хода пресечени су изненадном појавом трагова од лауферица и вукова. Њихови трагови су се укрстили, а потом и разишли. Ми смо даље пратили скијашке.
Са Меруљује, обронци Орујице.
Трагови лауферица
Трагове које смо једно време пратили указивали су да неко, буквално, лети по брдима. Чим би се човек успео на брдо, трагови су настављаи даље у паралелном моду са великим замасима и без паузе. Такође, траг је водио најбољом линијом између мноштва малих брда. Није било другог, него да закључити да неко тренира у потаји, далеко од очију јавности. Сочи је догодине, ваља се припремити. ;)
Као што увек бива кад се нешто прати, трагови су нас довели до њиховог творца Милете Крсмановића. Човека који са својих 70 оваца, неколико керова, парем скија и једном двоцевком живи дубоко у планини. Из разговора уз богату трпезу сазнасмо да му је некад до Вражијег језера требало око 45 минута ,скијама, али одкако је остарио не мари за време, па га ни не мери.
Ови јутрашњи трагови били су од рутинског пребројавања, ђерања, вукова.
Милета Крсмановић
Изворни дуатлонац, одаје нам тајне спортске исхране
 Даљи пут водио је преко Одраг Поља где је такође била још једна насељена кућа и одакле се могло за неко разумно време извући на север ка Зминичком језеру и Његовуђама. Овим дуатлонцима само смо махнули, као и они нама.  Настависмо даље према срцу Сињајевине. Извлачење из долине, излазак преко Округлице на Кекерску главу означио је крај првог дана. Милош је нашао савршену склониште за ноћ. Горњи спрат штале у коме се чува сено био је откључан, то је значуло да ће шатор ове ноћи остати закључан док ћемо ми имати удобан и топао смештај.
Дивно место за одмор - рано смркава, касно свиће

5 звездица - око 1650мнв
Други дан био је убедљиво најбољи. Кренули у непознато са делимично одређене тачке, добијене пресецањем контраазимута врха Осуђеник 1936м и надморске висине нашег апартмана. ЈНА карта из '55, са друге стране, не спомиње никакво апартманско насеље већ каже да смо спавали међу четинарима. Ја их видео нисам.
Пут је даље ишао преко превоја Расова изрешетаног дубоким вртачама и увалама.
Море вртача
Ова је више мирисала на јаму
Приближавањем Бабином врху 2010м отвара се један од највеличанственијих призора Сињајевине. Кричачко поље са долином Старац, километрима дугачко и још околна многобројна брда, једноставно речено чинила су срце и душу ове планине.
Прелаз у долину Старац, почетак успона на истоимени врх.
 Успон на врх Старац технички није превише захтеван, међутим због доста смрзнутог снега на појединим места морало се размислити да ли је боље ићи са или без скија? Силаз са друге стране у правцу катуна Милачки Прибој, као и успон, углавном се држао разумних С2 са појединим кратким детаљима С3.
Успон на Старац - десни осунчани врх у позадини
Врх Старац 2021мнв 
Дурмитор на хоризонту десно
Спуст са врха до првих катина је доста брз. Проблем је изабрати право ребро, а иза њега и жљеб како би се што више дужине добило са што мање губитка висине. 
Милош испред будућег планинарског склоништа, а сада полурушевине згодне  за  преноћиште.
Кад би само 1% урушених катуна било искоришћено...
Даске које живот значе
Трећи дан желели смо да преко Јаблан врха и Шупље главе сиђемо до засеока Војковићи (Липово) али нас је време спречило. Курс за овај дан је промењен и са ветром у леђима погодисмо катун Вратло, а одатле преко обојици познатог терена одскијасмо ка Вратима и селу Горње Липова. Одавде пешке, још који километар, до испод Доњег Липова (околина Колашина) где су нас другари покупили. Хвала Милице и Дамјане.
Према Вратима
Горње Липово
Милош Павићевић и а.т.
 Сумирано цела тура је врхунска и може се прећи на више начина и за краће време. У нашем аранжману пређено је око 45км и око 1650м висинске разлике.  Дневна динамика би звучало овако: I (дан) -18км/650мвр/С1; II -14км/850мвр/С2-С3; III- 13км/150мвр пењања и преко 500мвр спуста/С1.
Саветовао бих да ако време није проблем, да се не жури. Кричачко поље са околним врховима  оставља без даха, сваком коме је стало до себе мора ово место да посети бар једном у животу. Наравно зими, за лето још увек не знам. Што се тиче класичног скијања мислим да Јаблан са западне стране највише обећава.
Што се историје пречења Сињајевине зими тиче, већ сам навео да је урађено више пута, међутим као и за веђину добрих ствари нема писаних трагова. Предпостављам да је жеља била да се дух непознатог сачува. Тако да сам овим својим писањем веровтано неком покварио дух али шта ћу кад је било много добро па се хвалим. :)
Правац претходних прелазака био је на релацији: Његовуђе - Змиње језеро - Дуги До - Кричачко поље - долина Старац - катун Застарац - Врата - Липово
Наш: Вирак - Вражије језеро - Орујуца - Одраг поље (Дуги До) - Расова - Кричачко поље - врх Старац - катун Милачки Прибој - Врата - Липово

Уживајте и дружите се са Сињајевином док је има (без сигнала).