са Старом

Верујем да недостатак пара не сме бити изговор за седење.  Идеја, добра воља али пре свега машта могу много да помогну и донекле премосте овај проблем. Такође још једна ствар, а везано за ову тему, јесте да паре и слободно време некако стоје у обрнутој пропорцији.
Тако да сабирањем ове две тврдње долази се до просте рачунице, а која у овом случају износи или боље речено зове се: "Пречење Старе планине током матурског зимског распуста". ;)
Зашто баш зимски распуст?
Зато што са прилазом, преласком и одступом са планине, треба баш толико времена. Нарочито ако се нема већ споменутих средстава па ваља мало више потрошити ђонове, а мање ауто гуме. И друго, зато што је зими некако ипак лепше него лети, празније је и чистије.
Зато баш Стара планина? Зато што је једна од највећих, самим тим циљ ће дуго трајати.
Зашто баш матурантски? Јер би требало да се има времена, воље, снаге, маште али и лична карта. Ипак је гранична зона. Лове не треба, а искуство...па, од нечег мора да се почне. ;)
 
Још само да сам и ја знао за турирање средином 90-тих кад је шверцовање до Софије било лако, а камоли до Димитровграда. Ко  зна можда ова врхунска тура не би чекала до задње недеље јануара текуће године да буде спроведена у дело. Од Димитровграда се без проблема за дан хода стиже до јужних обронака Старе. Међутим, како је наша мала екипа у просеку имала година за две, ако не и три личне карте приступили смо нешто "мекшом" варијантом. Колима до села Сенокос, а одатле пешке прво према Сребрној Глави.

према Сребрној глави 

Од Главе смо ухватили величанствени гребен Старе и наставили даље на север наредних пет дана.  За прелаз целог гребена, од села Сенокос или Криводола, преко Сребрне главе, Копрена, Миџора, Орловог камена па све до пута за Минићево рецимо да треба добрих седам дана хода. Наш план је био нешто мање амбициозан од преласка целог гребена и сводио се на прелаз неког дела гребена за 3-4 дана и потом силаз са планине.
Шта смо тражили то смо и добили, чак и један дан гратис. Чисто да не буде да планина не зна за чашћавање.

поглед ка северу
Врх Копрен (1963м) доминра позадином.

Првог дана као што рекох од села преко Главе ступисмо на гребен и сиђосмо до граничног камена 307 подно Аџиних корија. Спуст и залазак за памћење.

Сребрна Глава (1932м) у позадини врх Ком у Бугарској
фото: Р. Милојевић

Корије
фото: Р.Милојевић

 Другог дана извукли се на Мучибабу (1669м) и преко врха Тупанац (1673м) стигли негде око гр.камена 313. Гомиле урушених караула идеалних за склоништа, домове или било шта друго, били су једни од главних утисака дана. Заправо и свих наредних дана смо их виђали, али је првог дана утисак  вероватно био највећи.

Занимљиво за ове урушене карауле је и то, што је све до једна позиционирана на идеалном месту.

Брисан простор
Да се зна шта је чије.

Трећи дан је био убедљиво најзанимљивији. Лутање по обраслом гребену Дебелог рида, величанствен успон на Копрен и излазак на висораван. Сусрет са срнама, траверзирање подно врхова Три чуке (1926м) и као финале дана седло испод Вражије главе са погледом на Бабин зуб и Миџор.

Успон на Копрен.
Место на тури где се повремено јавља С3.

Копренски плато

Три Чуке (1926м)

под Вражијом главом.
Бабин зуб (1757м) са леве стране провирује међу облацима и Миџор (2168м), централно,  у пуној величини.

Четврти дан је требао, барам у теорији, бити једноставан. Преко Миџора до Бабиног зуба и то је то. Кад не лези враже, не можеш спавати под Вражијом главом, а да не добијеш мало посла са врагом. Све до финалног успона на сам Миџор ветар је дувао и некако се ишло али како смо прешли 2000 то је већ постао ураган. Белило у које смо поодавно заронили чинило је тражење пута правом главобољом праћено благом мучнином, и то у правом смислу те речи. Кретање у простору вез орјентира , без травке или камена који се пробија у снегу, клизити у бело без јасне орјентације личило је на кретање унутар беле лопте. Горе је постајало доле, док се доле очас посла претапало у горе и то без прекида, као на траци. Једини лек био је окренути главу и гледати у људе иза, док они гледају у оног испред и тако, свако има ушта да гледа само се не зна ко ту кога води. Непроцењиво;)
Ако се свему дода и ураганче, који нас је дизао, превртао, бацао и кидао бриле. И није било тешко одлучити на крају. Негде између старе карауле под врхом и самог Миџора, променисмо курс и уместо ка Три кладенца окренусмо на југ и сиђосмо што пре, што ниже. Ухватили смо гребен између Калуђерских врела, а потом и истоимени До. До нас је увукао у истоимени кањон, а скокови у кањону протерали у околну шикару.
Скије на ранцу, шикара, панцерице и клизаво камење указало нам је да ћемо још један гратис дан провести у планини. Подизање бивака, пребројавање преосталих калорија по ранчевима, спавање на падини од 35 степени дефинитивно је назначио крај овог занимљивог дана.

Аца при силаску са седла подно Вражије главе
 Једно од лавинознијих места

      

Раца испод олује

Место за одмор

Пети дан је више био као онако, да се испишемо. Пречењем у страну преко неколико потока нађена прво лоша стаза, потом боља, онда лош пут, потом бољи и на крају одличним ушли у село Топли До.

Дејство лавине
Трагови прошлогодишњих снегова

Топли До
Село је до пре пар деценија имало око 3000 становника и зидану основну школу, данас 46 становника и чак 2 ђака. Стара школа изглед као и карауле по планини.

Екипа на трави после дружења са Старом: Александар Пешић, Радослав Милојевић и а.т.

Тенички детаљи и остале занимљивости:
Укупно прешли око 60км и 3000м вис. успона. Тежина: С1-2 са пар детаља С3 у успону. Подељено на дане, звучало би:
I дан: 13км, 1150мвр, С1
II дан: 13км, 550мвр, С1-2
III дан: 12км, 1000мвр, С1-3
IV дан: 15км, 400м успона и 800мвр спуста, С1-2
V дан: 6км, 650м спуста

Колико је мени познато прво зимско пречење целе Старе планине урађено је у марту прошле године, у трајању од седам дана, од стране: Ивана Настића и Немање Нешковића док им је Марко Николић правио друштво до Копрена.

И за крај,
једно велико хвала Роберту Илићу из Пирота на логистичкој помоћи.

Сињајевина

 Превој Расова 1750м 
Поглед преко Кричачког поља у правцу Јаблановог врха 2203м (доминантан бели врх у средини) и Старца 2021м (испред и десно од предходног) 

Сињајевина, једна од највећих беспутних флека на аутокарти Црне Горе. Громада дивљине, скоро заборављена зимска дестинација између Дурмитора на западу и Бјеласице на истоку.

Кад год се сретнем са непознатим брдима покушавам да нађем примарни, маркантни пут. Пут који сумира целу област у једно, којим се доживи планина, њена ћуд и особеност. Свако наредно тумарање истом, само су даља надовезивања на овај основни пут. И тако у недоглед, док се путеви суседних брда не стопе и док се на крају сви не саставе са друге стране ове наше мале планете.
Сињајевину сам први пут упознао пре десетак година, кад сам бициклом лутао тим крајевима. Изашавши на плато катуна Вратно од Липова, приметио сам да ова планина има много више од Бабиног Зуба и Јаблан врха који су  доминирали источним обронцима. Јасно је било да је срце планине тамо много даље, на западу. Тамо је требало ићи ако се желело проћи примарним путем. Те године прелазак сам скратио скретањем на југ, спуштањем у Крњу Јелу, а потом и Боан. Међутим, још тад, одлучио сам да ћу једном прећи целу планину и покушати да нађем њену најдубљу тачку. Тачку на путу са код нема лаког повратка, место одакле је лакше ићи напред него вратити се назад. Ићи у непознато, само на основу мапе и компаса, зими, привилегија је која се пружа ретко у савременом свету. Стога се и створила као идеја. Неке информације увек постоје, нешто је написано или снимљено. Сињајевина је она ретка планина, практично не дирнута по питању информација, има савршен примаран пут  и "тачку" на дан хода од цивилизације.  Далеко од тога да Сињајевина никад пре није зими пређена, шта више. Познато је да је прво пречење урадио Ненад Петронијевић, сам, лауферицама 5.марта 1985 год., а  након тога још неколико пута са различитим пријатељима (сазнао из личног разговора по повратку кући). Међутим писаних трагова није било, а искрено нисам  се трудио ни да их пронађем. За прелазак смо се ослонили на  компас, карту и искуство. Имали смо ГПС, као и мобилне телефоне. Сад као и пре поласка волео бих да нису били ту али тамо ми нису сметали. Уређај је имао задатак да нас у случају проблема врати на место поласка али не и да нас упути на место одласка. Занимљива је анализа тог осећаја или још боље речено потребе, да се осећамо сигурним. Трудио сам се да електроника остане што више са стране, да не поквари осећај који непознато ствара у мени. Међутим, тамо негде у крајичку свести, стајала је често та мисао: "добро је да ради". Занимљиво је такође, што је то "добро" било најгласније првог, а најтише последњег дана. Иако би према временским условима који су нас пратили требало бити обрнуто. Изгледа да све то има неке везе са опуштањем, скидањем тог електронског терета и враћање коренима. Зар има већих предатора од нас? Шта све чучи у човеку, спознаће само онај ко се усуди да се отргне сопствене лењости или осећаја лажне сигурности које му савремени свет пружа.
Сматрам да је укорењена човекова потреба да се штеди како физички тако и ментално, имало упориште и оправдање у прошлим временима, стварно тешким и дивљим. Данас, међутим, у ери сувишних калорија, информација и сигнала апсолутно смо погрешно кодирани. Коначно је човек удовољио себи самом и вековној потреби. Сео је, почео да једе, а мозак само што није угасио сувишним информацијама и празним шареним сликама.
Сињајевина без електронике, зими, још ако се терен не познаје, ретка права авантура у срцу савременог електронског Света . Сигнал мобилног телефона још увек се држи обода планине,  срце јој је и даље недостижно за ове таласе. Самим тим озбиљност која је неопходна за прелазак на "тежи" начин  не треба ни спомињати. Повредити се, изгубити, остати без дела опреме, без снаге или воље, луксуз је који не би требало да се догоди. Са друге стране размишљање и припремање на предходне теме је нешто што уводи у чаробан свет дивљине.

Наше путешествије почело је другог дана најновије године и то из куће у Вирку (засеок подно Савиног Кука, Жабљак). Одатле преко широких ливада упутисмо се у правцу Вражијег језера. Деоница преко висоравни, услед мало снега и вишка ограда добрим делом пређосмо са скијама у рукама. Прошавши последње огреде, скије су најпре бачене у снег, потом згажене једном јако, а онда још много пута само лаганије, наредних дана.

Милош Павићевић на приласку терминалу 1 аеродрома Жабљак
(висораван око Пашине Воде)
Некад летели авиони, данас кајтери.

Доласком на Вражије језеро, одређен је азимут од 140 степени и скоро да се до краја није мењао. Величанствени призори пространства после пар сати хода пресечени су изненадном појавом трагова од лауферица и вукова. Њихови трагови су се укрстили, а потом и разишли. Ми смо даље пратили скијашке.

Са Меруљује, обронци Орујице.
Трагови лауферица

Трагове које смо једно време пратили указивали су да неко, буквално, лети по брдима. Чим би се човек успео на брдо, трагови су настављаи даље у паралелном моду са великим замасима и без паузе. Такође, траг је водио најбољом линијом између мноштва малих брда. Није било другог, него да закључити да неко тренира у потаји, далеко од очију јавности. Сочи је догодине, ваља се припремити. ;)
Као што увек бива кад се нешто прати, трагови су нас довели до њиховог творца Милете Крсмановића. Човека који са својих 70 оваца, неколико керова, парем скија и једном двоцевком живи дубоко у планини. Из разговора уз богату трпезу сазнасмо да му је некад до Вражијег језера требало око 45 минута ,скијама, али одкако је остарио не мари за време, па га ни не мери.
Ови јутрашњи трагови били су од рутинског пребројавања, ђерања, вукова.

Милета Крсмановић
Изворни дуатлонац, одаје нам тајне спортске исхране

 Даљи пут водио је преко Одраг Поља где је такође била још једна насељена кућа и одакле се могло за неко разумно време извући на север ка Зминичком језеру и Његовуђама. Овим дуатлонцима само смо махнули, као и они нама.  Настависмо даље према срцу Сињајевине. Извлачење из долине, излазак преко Округлице на Кекерску главу означио је крај првог дана. Милош је нашао савршену склониште за ноћ. Горњи спрат штале у коме се чува сено био је откључан, то је значуло да ће шатор ове ноћи остати закључан док ћемо ми имати удобан и топао смештај.

Дивно место за одмор - рано смркава, касно свиће

5 звездица - око 1650мнв

Други дан био је убедљиво најбољи. Кренули у непознато са делимично одређене тачке, добијене пресецањем контраазимута врха Осуђеник 1936м и надморске висине нашег апартмана. ЈНА карта из '55, са друге стране, не спомиње никакво апартманско насеље већ каже да смо спавали међу четинарима. Ја их видео нисам.
Пут је даље ишао преко превоја Расова изрешетаног дубоким вртачама и увалама.

Море вртача

Ова је више мирисала на јаму

Приближавањем Бабином врху 2010м отвара се један од највеличанственијих призора Сињајевине. Кричачко поље са долином Старац, километрима дугачко и још околна многобројна брда, једноставно речено чинила су срце и душу ове планине.

Прелаз у долину Старац, почетак успона на истоимени врх.

 Успон на врх Старац технички није превише захтеван, међутим због доста смрзнутог снега на појединим места морало се размислити да ли је боље ићи са или без скија? Силаз са друге стране у правцу катуна Милачки Прибој, као и успон, углавном се држао разумних С2 са појединим кратким детаљима С3.

Успон на Старац - десни осунчани врх у позадини

Врх Старац 2021мнв 
Дурмитор на хоризонту десно

Спуст са врха до првих катина је доста брз. Проблем је изабрати право ребро, а иза њега и жљеб како би се што више дужине добило са што мање губитка висине. 

Милош испред будућег планинарског склоништа, а сада полурушевине згодне  за  преноћиште.
Кад би само 1% урушених катуна било искоришћено...

Даске које живот значе

Трећи дан желели смо да преко Јаблан врха и Шупље главе сиђемо до засеока Војковићи (Липово) али нас је време спречило. Курс за овај дан је промењен и са ветром у леђима погодисмо катун Вратло, а одатле преко обојици познатог терена одскијасмо ка Вратима и селу Горње Липова. Одавде пешке, још који километар, до испод Доњег Липова (околина Колашина) где су нас другари покупили. Хвала Милице и Дамјане.

Према Вратима

Горње Липово
Милош Павићевић и а.т.

 Сумирано цела тура је врхунска и може се прећи на више начина и за краће време. У нашем аранжману пређено је око 45км и око 1650м висинске разлике.  Дневна динамика би звучало овако: I (дан) -18км/650мвр/С1; II -14км/850мвр/С2-С3; III- 13км/150мвр пењања и преко 500мвр спуста/С1.
Саветовао бих да ако време није проблем, да се не жури. Кричачко поље са околним врховима  оставља без даха, сваком коме је стало до себе мора ово место да посети бар једном у животу. Наравно зими, за лето још увек не знам. Што се тиче класичног скијања мислим да Јаблан са западне стране највише обећава.
Што се историје пречења Сињајевине зими тиче, већ сам навео да је урађено више пута, међутим као и за веђину добрих ствари нема писаних трагова. Предпостављам да је жеља била да се дух непознатог сачува. Тако да сам овим својим писањем веровтано неком покварио дух али шта ћу кад је било много добро па се хвалим. :)
Правац претходних прелазака био је на релацији: Његовуђе - Змиње језеро - Дуги До - Кричачко поље - долина Старац - катун Застарац - Врата - Липово
Наш: Вирак - Вражије језеро - Орујуца - Одраг поље (Дуги До) - Расова - Кричачко поље - врх Старац - катун Милачки Прибој - Врата - Липово

Уживајте и дружите се са Сињајевином док је има (без сигнала).

Четири јахача апокалипсе

Зогића станови
Мокра Гора - дец. 2007 год

Србија је земља са много врхова преко 2000 мнв, међутим скоро сви да се налазе у области где неки други људи и даље уче своју децу вечној тактици владања светом, завади па владај.
Ако се овом приликом задржимо у зони, пре свега менталног здравља, видећемо Четири величанствена врха Централне Србије који се издижу изнад овог елегантног на почетку текста споменутог броја.
Нарочита је част ходати њима када завлада бела пустиња. Када ветар и мраз учине очи сузним, а прсте промрзлим.

Први од четири јахача је врх Поглед, смештен на југу, на Мокрој Гори и достиже висину од 2154м. Његов најближи сусед, Белег са 2006м, станује неколико стотина метара јужније. Раздваја их седло преко којег прелази, за оне који то виде, граница између Црне Горе и Србије. Погледу се најлакше прилази из села Драга, лоцираног изнад магистралног пута који повезује Нови Пазар са Рожајима. Наћи пит кроз село, као и одвајање за планину прави је мали подвиг, лутање је загарантовано. Право исходиште за најудаљеније делове планине, пошто се предходно реше све шумске раскрснице и пронађу све планинске стазе, јесте планинарска кућа ПД Санџак (1334м).  Од планинарске куће, топлог уточишта сакривеног међу високим боровима, треба се најпре вратити до шумских путева и места где се утоварује грађа - Косово раван. Одавде се навише може ићи директним, "зимским" путем како га домаћини називају или нешто дужим околним, "летњим" путем. Дужи пут вуче преко напуштених Зогића станова. Путеви се наново спајају на широким ливадама нешто испод већ споменутог седла.
Свеједно је који се пут изабере, крај је забачен и прелеп, скијање је доста питомо углавном С1. Један од главних ски детаља налази се на спусту кроз шуму испод Зогића станова С2+, међутим најлепши доживљај у планини је ноћно скијање. Клизити шумским путевима под светлошћу чеоне лампе, док се високи четинари надвијају и пролећу поред...нешто је што се памти за цео живот.

Приступ М.Гори

Врх Поглед

Те јесени смо стварно поранили :). 
Владимир Филиповић на силаску са Белега 2006м

Други јахач налази се нешто северније од предходног и углавном је по имену добро познат. Панчићев врх 2017м, живи и баш добро ради на планини Копаоничкој. Да није тако лепо насељен хотелима био би изазован из свакок угла. Садашњи случај је такав да је врх углавном лако приступачан и то из неколико праваца. Од лакших варијанти једино из Туристичког насеља је нешто занимљивије. Међутим право лице овога јахача сачувано је на истоку, још увек жичарама не загађено. Исходиште за ову страну је споменик Мрамор у Брзећу,  лоциран на изласку из места у правцу Лепосавића. Пут ка висинама у почетку је јасан, колски пут, да би даље наставио широким отворених ливада. Спуст од око 900м висинске разлике може се направити или истим путем или преко ски стазе Крчмар у дно Дубоке, а одатле шумским путем који прати речицу до полазне тачке. Техники, цела тура не прелази С1-С2.

Источне падине Копаоника

Скијање у предсезони
Крчмар - нов. 2008 год.

На самом Панчићевом врху налази се маузолеј овог великана. Маузолеј је опасан жицом и забрањен му је приступ.
Предпостављам да је неком фрка ако се читају речи Јосипа Панчића упућене српској омладини, а које се притом налазе на плочи: "Да ће тек дубоким упознавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воле и поштују своју отаџбину!"  

Припрема.
Караула у Топлом долу

Последња два Јахача, налазе се на далеком истоку земље и живе као комшије на Старој планини. Миџор 2168м и нешто северније позициониран Дупљак 2082м. Имао сам среће да се врзмам по њиховом комшилуку пре него су се градски људи доселили. За сад се ова симпатична дружина, људи из града, држи гребенског језичак око Бабиног зуба. Докле ће догурати са експанзијом!? Остаје да видимо.
Знам да је све то добро за локалну заједницу, раст и развој али начин на који ми то радимо...некако ми не улива поверење.
До ових Јахача класична тура иде од пл.дома Бабин Зуб па преко Жаркове чуке и Три кладенца у десно према Миџору или лево преко седла Вучије јаме на Дубпљак. Једне смо зиме урадили и пробну туру изласка на Дупљак из Големе реке, међутим све се то показало као поприлично монотоно.  За Дупљак бих препоручио класичну варијанту преко Три кладенца, тежине до С2. Миџор са друге стране пружа један од јединствених доживљаја. Условом је да се се крене из села Топли До, одавде се може ићи источном "рокерском", тежом или западном "фенси", лакшом варијантом. У оба случаја у силаску са врха до полазне тачке има око 1400м висинске разлике, које се осим последњих 100 метара лако да одскијати по широком гребену.
"Фенси" варијанта је заправо класична Алпска тура. Лаган ранац, кувана домска храна, топли кревет, кредитна картица, милина једна. Тура у овом случају изгеда на следећи начин, из Топлог дола до пл. дома Бабин зуб на спавање и клопу. Сутра дан класичном варијантом преко Три кладенца на плато, а пото и врх Миџора одатле спуст јужним гребеном. "Рокерска" варијанта је све исто само у супротном працу плус шатор и хладан доручак.

Стара планина, негде око Три кладенца. март 2006 год
Фото: Радмила Пејовић

Миџор у правом лицу, вршни плато - март 2010 год
Најбитније за овакву ситуацију, да се боја скија и компаса слажу ;)
фото: Радослав Милојевић

Према Дупљаку

Хм..., ако не пењање онда би можда могло скијање
СИ страна Миџора

Све наведене туре држе се углавном технички лакшег терена попут шумских путева или широких и благих падина. Међутим физички су све веоме озбиљне, орјентацијски захтевне, а ако се узме у обзир чињеница да помоћ неће тек тако стићи, тражи се максималан опрез. Терен у основи није лавинозан али то не значи да се треба опустити по питању ове највеће опасности која прети турно скијашима.


Оцене у Tурно скијању, извор: Vyber skialpinistickych a lyziarskych tur, S.Klaučo;                                        Slovenija Turnosmučarski vodnik, I.Jenčić :

С1 - лак терен, широке и благе падине, шумски путеви
С2 - падине до 20 степ. нагиба без изразитих стрмих одсека
С3 - отворене, широке падине до 30-35 степ. или крађи стрми одсеци
С4 - до 45 степ. Експозиција није превелика
С5 - жљебови или кулоари са нагибом од 45 - 55 степ или 35 - 45 са великом експозицијом
С6 - преко 50 степ. са великом експозицијом или иначе око 55 степ.
С7 - скокови преко стена, слапова или ледничких пукотина са великом стрмином.

Тамо далеко...

Нешто о дивљим коњима по Столовима

Још једна изненађујуће лепа турно тура по Столовима јужно од Краљева. Технички лака С1 али физички захтевна, нарочито ако има доста снега на путу. Од села Каменица (маркери: чесма, продавница и кафана) до врха (1375м) има око 10км и 1000м висинске разлике.
Доњих 5 км пролази се углавном кроз листопадну шуму младице, док је друга половина по отвореном гребену на којем царују дивљи коњи. :)
У име (нас) дивљих коња: "Живело исељавање села и насељавање градова!"

Гребеном

"Дивља" екипа: Милош - Дуги, Сана и моја маленкост иза фотоапарата

Овај пут догурали до коте 1150м, мнооогооо ладно бејаше! ;)

Турно туре

Два турно класика забележена ове године у В.Татрама.

1. Татранска Полианка - Слиески дом; 680 м.в.р, С1.
Тура препоручљива за почетнике, лакши дан или лошије временске прилике. Успон је могућ по планинарској стази уколико има довољно снега нарочито у доњој половини, док је спуст по угодном шумском путу.

Раскршће

Борба са стрмином

Кад ветар и снег са јела нападају

У подножју Слиеског дома/хотела  

2. Стари Смоковац - Хребиенок - Мала Студена долине - Терихо чата и назад- Ломнички поглед - Скалнато плесо  - Татранска Ломница; 1280 м.в.р, С1-2/С3.

Разнолика тура која располаже од уређених ски, преко уских планинарских стаза до не уређених стрмих жљебова са слаломом међу болдерима и клекама. Последње је највише заступљенм у последњих пар стотина метара испод Терихо чате (С3), остало је све мање више С1-С2.

У даљиини видљива СЗ стена Ломничког штита  и Мала Студена долина 

Мала Студена долина

Под Терихом

Погледа са Терихо чате 2015м.н.в

Прилаз Скалнатом плесу - рефлекори и топови ски стазе