понедељак, 10. август 2015.

Нико као ја!

Питер при гажењу сурове реке Мрчинсон у НП Калбари (Peter Zhang at Murchinson river, NP Kalbarri). Калбари да само није толико забачен, био би једна од светских  дестинација за пењање. Једно од ретко добро развијених места за спортко пењање у Западној Ауст., место где је боље уместо једног, понети два сета за традиционално пењање ;-) 
Каже мени у једном дописивању један драги пријатељ: "не пишеш, а ваљало би". Кажем ја себи: "не пишеш, а требало би!"
Изгледа да неке ствари никад неће бити записане, осим у сопственом сећању. Мада никад се ту не зна, треба неком забавом попунити наредних 100 и кусур година...
У сваком случају, знам садашње разлоге за не писање или лепше речено, редовно не писање. Има их много, неке је лако објаснити, а друге и не баш. Један од ониш лакше разумљивих могао би се назвати: Немање проблема је проблем!.
Писање је некад било лако јер је било лечење, начин преусмеравања енергију. Енергије која је била неисцрпна и која је долазила са свих страна. Енергија од које се лако могао добити шлог, висок притисак или инспирација за писање. Међутим таква енергија је у међувремену нестала и остало је питање, а шта сад?
Одговор је у основи био једноставан, ништа! Сад се има дивљење, па га користи. Дивљење према људима који своју креативну енергију не црпе из околине већ из себе самих.

У сваком случају, овај блог је можда требало да се зове: "Преко Урала и назад", а на конто за сад најдужег пута-експедиције који смо направили шврљајући по пустахијама источне стране овог острва. Или, рецимо: "Калбари - један сан".  Међутим, прво именовани блог, скоро да је немогуће и написати, превише је утисака, а премало речи. А за други, на моју срећу предухитрен сам од стране г'сн Зенга званог Питер, који ми је узгред мазнуо и све добре слике :). Сад, ја тако растерећен, могу на миру да напишем ништа, а притом испада као да пишем нешто. Па смо сви добри, и читалац, односни ти који нешто као читаш, и ја који нешто као пишем. А при том, док ја не пишем ништа, ти ипак нешто читаш! Једном речју милина :)

У сваком случају ево пар слички које дају неке облике и боје другој стране острва!
С' оне стране Урала...Сана пре уласка у рампу под плафонима Пагоде, Мунари, Флиндерс венац, Јужна Ауст. (Pagoda, Moonarie, Flinders Ranges, SA). Мунари, врхунска стена и још боље пењање у забаченом крају централе Јужне Ауст. Приступ и висина попут Централне стене у Горњаку.
Први снегови ове сезоне. Паперјасти врх, Алпајн НП, Викторија (Mt. Feathertop, Alpine NP, Vic). Ко год да је имао прилике да се врзма по Старогромадним планинама зна добро о чему се овде ради. Једина разлика у овом случају јесу еукалиптусове шуме. Шуме које остају зелене и под снежним покривачем, те тиме мало багују систем посматрача дошлог са севера.   
Јесте да...није хладно и добро смо се обукли...Излаз из локалног класика ала Мосораша у Блузима. (Exit from Bunny Bucket Buttress, Blue Моuntains, NSW). Једина реч за ово брда била би - Доломитићи, ајеее! Узгред име Блуз је мој слободан превод надимка ових брда Blueys за који мислим да као и сама музика одлично иде уз њихов карактер :) 
А, наслов овог блога настао је негде на оном другом путу од Калбарија до Перта, када је међу осталим свима познатим излетела и ова, песма не баш много позната локаној флори и фауни. Песма тако стара, а опет тако актуелно и нова, можда чак и новија него што је била јуче. Песма која тако једноставно дијагностикује болест "Битности". Болест савременог света, која у крајевима оптерећеним савременим технологијама добија пандемиске размере. Ал' ајд сад и ово је вероватно тема за неки други, будући, никад написани блог. Елем, песма што нас је одржала и њојзи хвала је нешто ниже па ко воли нек изволи, а Питерови утисци из Калбарија баш ево овде на овај клик!...три, четири - сад!

  
p.s. If it is not on the maximum volume, it is not the Punk! :)

понедељак, 03. август 2015.

Свети Илија

..."мој дух сад слободно шета"...
Јуче је био Свети Илија - Громовник! Верници кажу да се на овај дан напољу не ради, у супротном се може навући гнев светца.
За мене ово је дан сећања. Сећања на пријатеље који су овог или неког другог дана отишли са оне стране брда.

Можда вернике и треба слушати, можда би неки још били међу нама...али ко би могао одолети лепоти духовног света планина и живота са њима!? Као и многи други, тако и ја, сигурно да не. Има ли разлога живот провести у страху од неизбежног, кад је живот једино већи од смрти!?

И овај Свети Илија био је предиван сунчан дан успуњен плавим небом, топлим стенама и сећањем...

Нека им је вечна слава и хвала за дивне заједничке дане проведене по врлетима наших гора!

понедељак, 16. фебруар 2015.

Двестаседам

Да је 206 како би иначе требало бити, а не 207 како сада јесте, овај блог би се звао: Нешто о морсоцима. Пошто је 207, а не 206 онда Морсоци остају за други пут кад поново буде 206, а до тада...: "Хтео сам!" ;).
Јужна стена Западног рта (West Cape Howe) - један од најлепших примерака морског стенског одсека у народу познатије као - Морсок. Питер (Peter Zhang) у излазним детаљима Андромеде 15, 50м. фото: Сана  
Како свака игра има правила, тако и овa мојa. Додуше правило је само једно и доста једноставно, али опет мора се поштовати како би игра ишла даље.  Правило гласи, чим број пређе 206 играч у игри креће путем "мањег отпора", па тако и ја. Као играч извученог броја кренух линијом смањеног отпора и реших да поставим већ давно написану причу објављену током јесени у пролећном издању часописа "Western Climber". Предпостављам да ће за већину читалаца то бити добро позната тема али на мало другачијем овоземаљском дијалекту.




Хвала Дини Рео (Dena Rao) за рецензију текста.
 Таман негде са изласком броја и поновним читањем текста, запитах се да нисам ја један од оних ретких пролупалих што у блату увек виде злато, кад у помоћ ми пристигоше браћа Немци са својом емисијом приказаном на првом каналу телевизије "SBS". Ево и њихове најаве за емисију:

Serbia is located at the crossroads of Central and Southeast Europe, covering the southern part of the Pannonian Plain and the central Balkans. It is also one of Europe’s natural wonders, filled with a rich variety of landscapes and animals.To this day a large number of Serbian people live in close communion with nature, proud of the storks’ nests in the villages, the ancient species of livestock that have been preserved and the vultures that return to make their home here. In many places people are pleased to see bears, lynx and wolves, and even jackals are at home in the forests of Serbia. This documentary presents Serbia's breath-taking, picturesque regions and unique wildlife on a journey to the most beautiful and wildest areas of the Balkan Peninsula. (From Germany, in English) (Documentary).

Ухх, реко. Добро је, нисам још баш скроз пролупао има и горих од мене. Ови не само да пишу, већ и емисије снимају!

И тако док се игра бројева наставља ево и моје најаве за будући блог, која се додуше више слуша него гледа али савршено дочарава екстазичну монотонију котрљања црвеним друмовима Озиленда у потрази за ко зна чим....

Транкила...