Нико као ја!

Питер при гажењу сурове реке Мрчинсон у НП Калбари (Peter Zhang at Murchinson river, NP Kalbarri). Калбари да само није толико забачен, био би једна од светских  дестинација за пењање. Једно од ретко добро развијених места за спортко пењање у Западној Ауст., место где је боље уместо једног, понети два сета за традиционално пењање ;-) 

Каже мени у једном дописивању један драги пријатељ: "не пишеш, а ваљало би". Кажем ја себи: "не пишеш, а требало би!"
Изгледа да неке ствари никад неће бити записане, осим у сопственом сећању. Мада никад се ту не зна, треба неком забавом попунити наредних 100 и кусур година...
У сваком случају, знам садашње разлоге за не писање или лепше речено, редовно не писање. Има их много, неке је лако објаснити, а друге и не баш. Један од ониш лакше разумљивих могао би се назвати: Немање проблема је проблем!.
Писање је некад било лако јер је било лечење, начин преусмеравања енергију. Енергије која је била неисцрпна и која је долазила са свих страна. Енергија од које се лако могао добити шлог, висок притисак или инспирација за писање. Међутим таква енергија је у међувремену нестала и остало је питање, а шта сад?
Одговор је у основи био једноставан, ништа! Сад се има дивљење, па га користи. Дивљење према људима који своју креативну енергију не црпе из околине већ из себе самих.

У сваком случају, овај блог је можда требало да се зове: "Преко Урала и назад", а на конто за сад најдужег пута-експедиције који смо направили шврљајући по пустахијама источне стране овог острва. Или, рецимо: "Калбари - један сан".  Међутим, прво именовани блог, скоро да је немогуће и написати, превише је утисака, а премало речи. А за други, на моју срећу предухитрен сам од стране г'сн Зенга званог Питер, који ми је узгред мазнуо и све добре слике :). Сад, ја тако растерећен, могу на миру да напишем ништа, а притом испада као да пишем нешто. Па смо сви добри, и читалац, односни ти који нешто као читаш, и ја који нешто као пишем. А при том, док ја не пишем ништа, ти ипак нешто читаш! Једном речју милина :)

У сваком случају ево пар слички које дају неке облике и боје другој стране острва!

С' оне стране Урала...Сана пре уласка у рампу под плафонима Пагоде, Мунари, Флиндерс венац, Јужна Ауст. (Pagoda, Moonarie, Flinders Ranges, SA). Мунари, врхунска стена и још боље пењање у забаченом крају централе Јужне Ауст. Приступ и висина попут Централне стене у Горњаку.

Први снегови ове сезоне. Паперјасти врх, Алпајн НП, Викторија (Mt. Feathertop, Alpine NP, Vic). Ко год да је имао прилике да се врзма по Старогромадним планинама зна добро о чему се овде ради. Једина разлика у овом случају јесу еукалиптусове шуме. Шуме које остају зелене и под снежним покривачем, те тиме мало багују систем посматрача дошлог са севера.   

Јесте да...није хладно и добро смо се обукли...Излаз из локалног класика ала Мосораша у Блузима. (Exit from Bunny Bucket Buttress, Blue Моuntains, NSW). Једина реч за ово брда била би - Доломитићи, ајеее! Узгред име Блуз је мој слободан превод надимка ових брда Blueys за који мислим да као и сама музика одлично иде уз њихов карактер :) 

А, наслов овог блога настао је негде на оном другом путу од Калбарија до Перта, када је међу осталим свима познатим излетела и ова, песма не баш много позната локаној флори и фауни. Песма тако стара, а опет тако актуелно и нова, можда чак и новија него што је била јуче. Песма која тако једноставно дијагностикује болест "Битности". Болест савременог света, која у крајевима оптерећеним савременим технологијама добија пандемиске размере. Ал' ајд сад и ово је вероватно тема за неки други, будући, никад написани блог. Елем, песма што нас је одржала и њојзи хвала је нешто ниже па ко воли нек изволи, а Питерови утисци из Калбарија баш ево овде на овај клик!...три, четири - сад!

  
p.s. If it is not on the maximum volume, it is not the Punk! :)

Разговор са делфином

Фејс оф д плејс; стена Женске стране или ти Девојачке стене, а за љубитеље последње моде  Black wall reach! ;)

-Пффф
-Шта је гњурац и ти хваташ задњи трептај дана!? Нека, нека, ваља!
-ПФФФ
-Ало бре гњурац, 'ди ћеш....а, види богати, делфин! 'Ђе с' ба делфин, шта има шта се ради? Ја реко неки гњурац се залетео, кад оно ти. Већ кад си ту, знаш ли ти онај виц о гњурцу!?
-Пффф
-Па јес', где ћеш и знати...него шта има, шта се ради? Има л' кише?
-Пффф
-И то што кажеш, шта те брига кад си стално мокар. Него шта ћеш ти овде, јел и ти фураш фазон туђе слађе!? Мислим ипак је ово слатка вода!
-Пфффф
-Како мајке ти, исто ти слано или слатко. Па онда би хартман и дестилована било исто....него види, види! Ту ти и малаћ. В'д га што скакуће, док ти једном пффф, он већ два пута пффф, пффф!
-Пфффф
-Јел те слуша или к'о и овдашњи јунци, закуцава главом ексере у меку даску? Зна се, безбедност на првом месту! Него јес чуо ти некад за Калиш? Чек, чек...не сад. Чек......а, уууу. Јес' вид'о за мало да паднем...а, у бре делфин само нешто трабуњаш. Не мож' човек на миру ни да фискултурише!
-Пфффф
-Делфин, не сад да... зар не видиш да је ситуација ооозбиииљнаааа!
-Пфффф
-И бре стварно претерујеш са том твојом причом, боље би ти било да одеш док сам још добре воље. Стварно си досадан, не може човек на миру.....охо, еве га још јеедддданнн...чек, чек!
-Пфффф
-Делфин, стварно нема смисла, замало да пљуснем. Лако је теби, мокар цео живот. А, ја треба да шљапкам до куће.
-Пффф
-Е, зна шта!? 'Ем не знаш где је Калиш, 'ем претерано причаш. Одо' ја сад лепо горе, а ти се ту мочај до миле воље. И знаш шта још?
-Пффф
-Одо' около на ону другу, мушку страну. Тамо је онај фини Бау-Баб што ме барам слуша шта му причам, а и непухће ми за врат! 
-Пффф
-И, знаш шта још?
-Пфффф
-Ма ајд' здраво! Нећу ни да разговарам са тобом!
-пфффф 

Бау-баб увек вољан за дубок и искрен разговор!

Њено величанство - Симбиоза

Последњу годину, па и нешто дуже највише сам се дружио са стенама лаког приступа и једноставне логистике, које волим звати крајпуташице. Међ' рајом која лако чита ово писмо можда би лакше било рећи спортско пењање. Међутим, ствари овде, нешто мало даље од изворишта овог писма стоје мало другачије. Крајпуташице за разлику од класичних спортско пењачких стена могу али и не морају бити окићене металним ђинђувама. Са или без ђинђува,  тактика, а и стил пењања се мења самим тим и име. Дружење са крајпуташицама је лепо, на моменте и дивно, баш као и планинарење које је ишло упоредо са тим. Изашло се на доста брда, на нека и више пута. Излазило се ногама али и педалирањем. Приступ до неких мерио се сатима, а до других и данима. И док су врхови појединих брда били обрасли и једва приметни, другим су ветрови бријали голе главе. Све у свему, дружење како са крајпуташицама тако и са брдима било је лепо, на моменте као што реког и одлично. Међутим нешто је ту фалило, нешто што би распламсавало мисли и машту, жељу за кретањем и даљим откривањем. Жељом да се завири у незавирено и открије неоткривено. Жељом да се иде горе или доле, напред или назад, тамо или амо, преко или около. Нешто због чега би даље дружење са крајпуташицама и брдима имало више смисла. Оно што је фалило била је Симбиоза!  Симбиоза која чини чуда! Симбиоза пењања и планина!

Крајем прошле године, у јеку туристичке сезоне али и врућих ветрова, први пут је завирено у планински венац Стирлинг (Stirling Range). Венац носи име према официру и гувернеру Џејмс Стирлингу. Заслужном, барам из очију белог човека, за откривање и насељавање овог повећег острва. За све оне чија је кожа већ хиљадама година адаптирана на овдашње сунце, планине се зову крајње једноставно Кoikyennuruff. Значење ове речи, ако се не варам, би могло бити нешто попут успаване лепотице. У сваком случају, како ми се ни кожа, а камоли језик није адаптирао остаћу на оном за мене једноставнијем, дакле - Стирлинг!

Прошлогодишње премеравање дистанце. Западни врхови са северне периферије Источног Стирлинга.

 Типично за ову планину су врхови од 500-1000 мнв, које карактеришу доста једноставни приступи али и лепи стенски вршни одсеци висине од 20 до 300м. Цео венац је једним асфалтним путем подељен на источни и западни део. Поред наведеног пута, међу источним врховима провлачи се још један макадамски пут. А, ако се свему наведеном дода још неколико успутних паркинга као исходишта за врхове и три кампа. Један мали централно позициониран и два већа на периферији планина, добија се доста јасна слика организационе инфраструктуре. Забавно игралиште, нема шта!

Након 8-10 пробушених гума лепо је било гледати, из хладовине, једну од највећих локалних стена. Bluff Knoll са својом топлом 300м северном стеном.  А, о жедним летећим инсектима...неки други пут!

У даљини врхови источног Стирлинга са вртоглавих 1099 мнв ;). Уз слику би могла стајати и парола: УВ зрачење - мислите о томе!

И као што каже онај наш народни трубадур: "Појави се дуга после дуге кише". Што би у слободном преводу на овдашњи могло бити: Иза сваког сунца дођу облаци, а са њима и повољни ветрови...све је исто, само што ништа исто није!...и овим планинским венцем завладаше хладни веторови, а са њима мук људи и планинска тишина.

Премеравање дистанце сузних очију и промрзлих прстију :)

 

Смер Leviticus (8, 90m) најбоље би се описао кроз детаље Директне Борске јаруге, са амбијенталном естетиком Централног са Романије.

Смер Nailbite (15, 55m) Доломитски вертикалан са одличним хватовима и још бољим поставкама. Класик без мане!

Ниједно тумарање природом, било вертикалним или хоризонталним путевима, неби било толико интересантно да се ту и тамо не открије и по који занимљиви детаљ...

Бивак окапина у СЗ стени Talyuberlup-a (783 мнв),  место дешавања свих предходних "јуначких" фотографија.

Све у свему, Стирлинг планине иако без вртоглаво високих врхова, и више су него занимљиве за истраживање. Вероватно би већи број бољих путева или присуство било каквих објеката, утицао само на повећање "округластих" џип туриста. Узнапредовале расе "обичних" џип туриста, који тешко да ишта виде осим аутомобилског брзиномера или доживе, а да није везано за полеђину фотоапарата. Тако да, нек и Стирлинг остане зарастао, по мало приступачан, ветровит и кишан, са таласима врућине и хладноће, баш како свака планина и треба да буде. Јер у супротном је депонизација једина ствар која ће остати након фисије моје симбиозе.  Фисије, резултата људске тежње да се све претвори у лако и приступачно, крајпуташко, попут ресторана, биоскопа, цркава, стена и самих планинских врхова.