понедељак, 22. децембар 2014.

Sacco Bivacco

или ти сакам биваковање! ;)

Речи које сам попут мантре често понављао у годинама када сам новац зарађен шљакерисањем трошио радећи као "волонтер" еминентне болнице Белога града, а и касније. У периоду туђег доказивања  да се месечни државни просек зараде може, и код нас са минималном сатницом, достићи константним радом. Сваке ноћи, тих година, прилазећи кревету и мерећи минуте које имам до устајања, често бих помислио: "Ово ће бити још један добар бивак. Топло, удобно и мекано." Са осмехом на лицу због доброг бивака, глава би тонула у дубок сан већ на пола пута свог пада до меканог јастука.
Осмех из земље Побеснелог Макса
Овог удобног "биваковања"  вероватно да никад неби ни било да се многа друга нису десила тамо негде. Негде, где природни закони још увек владају, где се глупост или непромишљеност награђује ампутацијом.
У сећању сваке особе која се бави алпинизмом потпуно сам сигуран да сваки бивак заузима посебно место. У мом случају највише сам их имао у сопственом кревету или колима преживљавајући некад давно домаћи систем пословања. У природи са друге стране, су се десили и поред тога што сам се увек трудио да их избегнем. И даље верујем да се брзином кретања кроз планину многи могу избећи, али исто тако и да ће се пре или касније неки од њих и десити. И док су до сад једни били филмски идеални са погледом на залазеће сунце са травнате полице и окапином за леђима, попут оног након уласка у  Западни гребен Каранфила. Неки други биваци су били много мање романтични. Сећам се једног смештеног негде у снежном вилајету Дурмитора између Међеда и Обле главе са ритмом капљућег мокрог снега. Снега који је сливајући се са стене по врећи производио успављујућ монотон звук там-тама или онај седеђи на залеђеној падини превоја Денали са исцепаном бивак врећом и орканским ветром. У спомен на овај последњи дуго сам носио један каменчић око врата.  Каменчић који ме  је свако јутро подсећао на гиљотину сопствене глупости, као и чињеницу колико се лако може лећи под исту.
Чиста романтика - бивак на морени под Френдом, Шамони.
Е сад, вероватно овог увода, а ни овог блога уопште не би ни било да се последњих недеља нисам врзмао по камено-пешчаним пустињама северозападног дела Аустралијског континента. Пустињaма прошараним ретким сувоњавим грмљем и рудницима који наговештавају долазећу апокалипсу савременог света. Сваког дана закорачивши са плус 40 у таму собе коју су правиле дебеле завесе и удахнувши климом расхлађен ваздух испуњен фином пустињском прашином. Рекао бих себи: "какав бивак!" и мисли би моментално прелетале преко пола света до једног од најлепших објеката у планини. Алпинистичког бивака у Великој Калици на Дурмитору. Сваки пут када бих улазио у ово ремек дело планинарске архитектуре, било лети или зими, прво што бих осетио, био би, танани мирис органске прашине измешана са мирисом импрегниране ламперије. Импрегниране хиљадама изгорелих свећа и спремљених јела која су се десила у његовој утроби. И док би се кожа лица прилагођавала на промену температуре, дотле би очи покушавале да препознају неке обрисе у полутами бивака, нарочито када би капци још увек били навучени преко његових прозора. И овај пут у пустињи Аустралије, као и много пута раније, сећање на бивак или биваковање мамио је осмех и задовољство. Задовољство пре свега осећајем што ћу имати још један добар и удобан бивак, али и мислима која су ишле даље у потрази за новим дестинацијама и ко зна још којим чудесним местима и  бивацима.
Бивак АО Београда у Великој Калици на Дурмитору направљен је у лето 1978 год од стране чланова одсека уз велику помоћ алпиниста Црне Горе, као и несебичну помоћ припадника тадашње ЈНА са Жабљака. Нешто мало више информација о изграњи овог објекта може се чути и са предавања др Ивана Стојановића (од 30минута).  
Мој први сусрет са црвеним биваком био је августа '96 године када сам са Игором Вуковићем - Ба, отишао на Дурмитор у потрази за једним и тада јединим спортским смером који се налазио у целом масиву Дурмитора. Од информација смо имали да се смер налази негде у малој стени иза бивака, да је сидриште без међуосигурања поставио Славо Глушчевић и да је оцене око VII. Тако је тих година изгледало спортско пењање у земљи. Поред В1, 2 и 3 у Београду, постајала су још дваипо смера у Пријепољу и овај на Дурмитору. Сасвим довољан разлог да се двојица београдских тинејџера попакују и крену возом до Пријепоља, даље стопом до Пљеваља па локалним бусом до Жабљака. Наше знање о Дурмитору, а и о планинарству уопште, сводило се на моје познавање пута од центра места до Црног језера као и информације да одатле крећу све даље планинарске стазе за планину. Међу опремом за планинарење и пењање, тежине не мање од 35кг, нашла се и једна секира са дршком од најмање метар. Ни данас ми није јасна идеја шта смо хтели да радимо са њом али је једно сигурно - она, као и ми, лепо се прошетасмо Дурмитором наредних дана,  а онда једног дана прелазећи преко Мале превије из Локвица угледасмо са Превије по први пут, секира и ми, дубоко испод нас у цирку мали црвени објекат. Пењање тог фамозног смера, који би требало да се зове Алфа Дурмитор ако добро памтим, практично да се ни не сећам. Наћи и поставити сидриште, био је подвиг за себе, остало је било класично кречњачко пењање плоче, а потом нешто више и некаквог жљебића, све онако фино на топ.
Јутарње сушење врeћe са погледом на пропланке Шефилда. Бивак под стеном Стoниџа, Врх општине (Stonage, Peak District). За разлику од Романије са пећином хајдука Новака, ова стена има бивак-окапину Робина Худа! 
Како се истовремено са нашим пењањем Алфа Дурмитора десио и Табор алпиниста бивак је већ био заузет, нама је преостало једино да спавамо напољу, у шатору, гледајући га углавном споља. Унутрашњост бивака ми се одмах свидела, добра изолација чувала је свежину у његовој унутрашњости, насупрот врелини коју је стварало летње медитеранско сунце. Такође одушевила ме је његова унутрашњост, која је толико добро организовна да се и данас питам како је све то могуће. Како је могуће да се на површини од 2x4м нађе улазни ходник са двоје врата, чија је функција осим термичке изолације главне просторије, и та, да је истовремено и остава за скије али и осталу планинарску опрему. Проласком кроз друга врата ходника улази се у трпезаријски део са једним мањим столом, две столице и једном малом фуруном а, из трпезаријској дела даље се прелази у дневно-ноћни део. Део који зависно од доба дана представља главно место за седење, дружење или спавање. Спуштањем горњих кревета и великог доњег стола, који су иначе подигнути, овај део бивака претвара се у два велика кревета на спрат, кревета способна да приме и до 12, ако не и више људи. Ако се свему томе додају и два повећа сандука за постељину (оригинално бивак је имао постељину) и осталу опрему, као и неколико ормарића и полица, тешко је, а не запитати се колико је г-ђи Варвари Медведев, архитектици и члану АОБ-а, било потребно времена да све ово осмисли на тако једноставан и генијалан начин.
Бивак је од тренутка када је направљен пролазио кроз многобројне фазе реконструкције и обнављања, углавном мањег обима. Сећам се рецимо да је и те 1996 било неког шмирглања и фарбања на његовој спољашњости. Међутим зуб времена као и човеколике животиње, којих ни 2ч хода од послењег асфалта није спречило у иживљавању на истом , утицало је да бивак све више и више пропада. А, онда у августа 2010 године коначно је настала критична маса алпниста из Подгорице и Београда, решена да нешто предузме и спречи његово даље урушавање. Овај пут бивак је буквално, изврнут наглавачке. Ишмирглан како споља, тако и изнутра, потом прелакиран и префарбан. Такође и стара оригинална пропала пећица која је захваљујући алпинисти Добрици Гаћеши наменски направљена за потребе бивака, извађена је и накнадно замењена новом (поклон планинара Црне Горе).
Реновирање 2010 год. Надам се да ће Пустињски Соко и остали графит "мајстори" убудуће наћи боље место да изразе своју креативност. А ево и једне потпуно нове информације за необавештене ловокрадице: "Стрелиште је намењно за вежбање пуцања из пиштоља и пушке!"
Све у свему бивак је данас, надам се без већих промена у послење две године, поново утегнуто савршено место у планини. Намењено сваком ко пролази туда, био алпиниста, планинар или шетач. Место које треба посетити кад год се може, чије мирисе и боје исто тако треба запамтити...никад се не зна кад за неко лутање може затребати! ;)
Дневно-ноћни део бивака. Живаљевићи :) - јутарње лечење главобоље након бурно дочекане Нове 2013 год.
п.с. Феномен биваковања у планин, како планираног тако и непланираног је добро описано у многобројној планинарској литератури. Биваковање у сопственом кревету или колима је измишљотина, са разлогом, аутора овог текста, као и цела кованица из наслова текста. Sacco Bivacco на италијанском значи бивак врећа и наравно да нема никакве везе за македонском речју Сакам. Међутим, у мојим мислима све ово има и више него довољно смисла, и то не само да се свакодневно изговара, већ и запише. Па ко разуме, разуме, а ко не...нек измисли свој паралелан свет,  ја се нећу бунити, у којем су речи и појмови повезани тако да имају смисла само за творца истог, а сви остали ако им се ни тако не свиђа... онда ништа!

3 коментара:

  1. Hvala za lijepu pricu i podsjecanje na zajednicku akciju. Nadam se da ce ih biti jos.
    pozdrav iz pg

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала другари...још ћемо ми шмирглати! ;)

    ОдговориИзбриши