петак, 07. новембар 2014.

Дежа ви и Дежа ву!

Доломитићи су још једном били главна звезда овогодишње летње вечери. Време, као трајање, је дефинитивно релативна ствар. Овогодишње дружење са овим горама је тако брзо пролетело да би се пре могло окарактерисати као кратко летње вече, а не вишедневна пентрачина. Вече проведено уз добро пиће и још боље пријатеље, уз разговор којег ни повремени пљусак не може омести, а пљускова изгледа да ове године није фалило!
Од присутних на тераси током вечери, са лева: Санче, Џо, Рашони, а.т., Тајчи и Момчило
Магична привлачност ових брда са моје стране давно  је схваћена. Међутим последњи одлазак  није био инспирисан њиховом привлачношћу, већ нашим дуговањем. Дуговањем према нама самима, према сопственом хедонизму и жељи да се оствари један давно постављен циљ. Циљ који се не истиче својом техничком или физичком тежином или превеликим психичким напором. Циљ које се истиче само једном особином, а то је, да је просто и једноставно леп. Циљ који се зове Круг око Селе (Sella Ronda) , који има нешто око 55км дужине и  преко 2200м висине, који се током летњих "вечери" прелази бициклом, а зими (турно) скијама.  Циљ који смо Сана и ја давно себи поставили , али који нам је више пута измицао. Овај пут одлука је чврсто донешена, толико чврсто да су јадни двоточкаши увидевши ту чврстину, само се спаковали у кутије, и по први пут додирнули Европско тло.
Превој Села - један од три која прелазе преко 2000мнв., остала два су превоји Пордои и Гардена. Камполонго као четврти једини је нешто нижи и дотиче мало више од 1850мнв.
Ронда, као и сваки круг завршава на свом почетку. Међутим динамичност пејзажа, дуге узбрдице, као и још дуже низбрдице. Серпентине које се броје у стотинама и одличним успитним капућином чине мали хедонистички рај. Рај који се завршава за пар сати или пола дана лаганице ако се урачунају и оне мале успутне ствари без којих све ово скоро и да нема смисла. Рецимо кафа, две или три ;)
Зјазд!
Кад је циљ за покрет до такве једне инспиративне "баре" већ био постављен, и кад је још притом увиђено да има и додатног времена и за још неко поштеније купање. Није нам било друге но да позовемо и друге "жабе" па да заједно поскачемо у ову "бару".

Пењање је ове године прошло у знаку варљивог лета: кише, ветра и магле али  и класичне доломитске четворке. Ако изузмемо неколико спортких смерова, не сећам се да сам икада толико времена провео дружећи се са ово оценом. И што је најбоље, без обзира на њену тежину или не, мислим да смо сви који смо се дружили са истом профитирали на неки свој начин. 
Тајчи у првој дужини СЗ гребена Другог торња групе Села, IV+, 345м.д.  Из овог смера јуначки утекосмо нешто пре половине. фото: Сана
Пошто окушасмо варљивост лета, које се изгледа дешава на сваких 50 година. Наредних дана држасмо се нешто бржих успона, да не кажем краћих смерова.
Јуху фотка или ти поздрав за читаоца. Аутор у петој дужини гребена Штегер Првог торња групе Села, IV+, 180м.д Леп смер са једним доста озбиљним детаљем. фото: Сана  
Е сад, ако занемаримао ово друштво лево које мисли да стоји право док се свет лагано под њима криви (фото: Момчило) или г-ђу десно која највише воли да кисне док чека друге да сиђу.... Остаје онда Рашони и једно од најлепшег пењања које сам имао са њим, док нас је Сана као искусни водич проводила кроз камине, пречке и плоче до на врх Великог торња, у групи од Пет.
Раша и Сана на једеном од последњих абзајла после попете Нормалке на Велики Торањ (Torre Grande, Cinque Torre) III+, 170м.д.

Све у свему било је још неколико лепих успона у стенама 5 Торова, Лангентала, превоја Гардена, Випаве или рецимо у стени Фалцарега. Овај послењи мало мање успешан али школа зато и служи, да се спозна инспиративност "пораза" :) Међутим и овде се један смер од свих ових осталих истакао, некима засигурно по својој величини али мени лично пре свега по хладноћи. Пењање у јутарњој сенци Западног гребена врха Фиренца, крајем септембра, по северцу који најављује долазак зиме, искуство је које ће остати забележенo дуго у сећању.
Антифриз - Моја маленкост након "трчања" кроз првих 5-6 дужина гребена Фиренце, у покушају да грејање прораду. Стена иза леђа била је прва озбиљна заветрина од ветра. фото: Татјана А.
Момчило при изласку из Западног гребен врха Фиренца, Штевија IV+, 500м.д. Препоручљив смер, са пар лепих детаља у доњој половини и одличним завршним цуговима.
Доломитићи иако не превише дружељубиви ове године, су допустили да се на кратко подружимо са њима и још једном процуњамо њеним зеленим долинама и каменим врховима. Много тога било је већ виђено у овим брдимао, али још више тога никад пре!
Силазак са планине Штевије...рекао бих да је коначно дошло време да своје мисли, са ових,  преселим на неке нове врхове :)

А Србија, се десила и пре и после ових брда. Осим што смо имали један скоро траги-комичан покушај пењања у стени Голубца. Где смо појачани Јолетом имали жељу да уживамо у пењању ново (за нас) опремљених смеровима изнад Дунава. Уместо тога завршили смо бежањем од кише и спашавањем тројке од бујичних поплава у Ђердапској клисури.  Још једно подсећање на никад виђено лето 2014. Остало је све било већ давно виђено, дивна земља, лепи људи али...штета. Системска грешка, звана полуинтелектуалац, запађена у сваком од нас. Грешка која ако се самонеоткрије, остаје као вирус дубоко у особи. Вирус који само чека свој тренутак да се испили и појави на естради...и тако ће бити, већ све виђено, док се нествори критична маса самоизлечених способних да исправе системску грешку. И можда тиме по први пут преточе Дежа ви у Дежа ву! До тада у овом случају остаје Дежа ви!

п.с. Дежа ви - осећај већ виђеног, док је Дежа ву - осећај никад виђеног. И једно и друго спада у психијатриске симптоме али су нашли примену у свакодневном језику, па и у овом тексту. 




Нема коментара:

Постави коментар