петак, 25. август 2017.

Нешто о именима

Прелиставам ову књигу Без Јазије и долазим до поглавља о именима.

Гледам има ли мог и нађем га. Каже писац, за моје име, барам колико могу да растумачим ово старо писмо, да је састављено од две речи. Прва реч у имену колико толико ми је и јасна али кад је са другом кренуо да објашњава појам воде и наводи примере шаке, каше, шанца итд. Реко, ма важи, још мало ћу испаднем кишни човек...гледам даље, има ли шта боље.

Једно друго класичније име привуче ми пажњу - име Марко!

Каже писац књиге да име Марко представља средиште два појма. Први је појам таме и каже даље да отуда кад се из имена извуку сви самогласници добија се реч - мрк. А, насупрот појму таме у имену се налази и појам светлости. Представљена речју - јарко, а може и жарко. Е, сад наводи писац овде значај разумевања феномена непостојеће слово Ј, које служи да мења форму али не и суштину значења речи. Ово Ј је позната ствар из критика Вукове реформе тако да ћу само навести још једно име из ове збирке као леп пример овог феномена. Наводи се у књизи име Јован, који носи енергију овна односно предводника. Има тога још око слова Ј у књизи али да се вратим на Марка.

Име Марко је дакле према писцу комбинација светлости и таме. Мрака који лежи у свакој јарости, односно светлости као и обрнуто, светлости која лежи у свакој тами, односно мраку. Писац наводи и да је слово М "згодно" јер је средишно, тежишно слово, те отуда се налази у средини свих азбука и абецеда, па тако и у овом случају. Тиме писац закључује да име Марко значи: Светлост у тами, као и тама у светлости, срећа у несрећи као и несрећа у срећи или просто црно у белом и бело у црном. Или најпростије, што ја налазим, данашњим речником речено Јинг-Јанг бато!

Једва чекам да сретнем неког Јинга, а мож' и Јанга да га приупитам за Марково здравље ;) 

Зимске чаролије Западне Аустралије


субота, 19. август 2017.

Нађох неку Књигу

Копајући буџацима, налетих на књигу.

Лепа велика а, стара књига. Финог повеза, кожних корица.
А, на њој крупним словима пише - књига Без јазије.
Занимљиво за себе рекох, познат ми наслов али одакле!

Отворих је онако летимично, кад из прве налетих на реченицу - "Човек је човеку вук, а луд је лудом луд".  

Интересантно, рекох се' опет. Значи реч људи ипак има једнину!

Најлепши путеви воде кроз пра и маглу! фото: Негде по планинама јужне хемисфере.  






четвртак, 30. март 2017.

Од уда до вечности

У предходном писању споменух да ћу у неком од наредних објава навести правац Лимуновог пута. Међутим, да би се правац могао разумети неопходно је претходно размотрити одређена питања. Једно од кључних било би: Како је могуће да један народ не зна за утицај речи на мисли, као и мисли на живот? Како је могуће да један народ, своју, Србску голготу, Албанском зове?

Одговор на ову питалицу у основи је лак и зове се незнање. А, са незнањем све је могуће. Нарочито могуће јесте понављање исте грешке! Понављање историје! 

Увидеши овако застрашујућ моменат, није ми било друго него да се запитати има ли још које грешке? Има ли неке још веће од ове? 
Истражујући даље, схватио сам да има. И то не овако мала као погрешно има једне Голготе, већ много, много веће, егзистенцијалне, духовне. Грешке у којем се језички изједначава човека са људима и из тога стално изводе погрешни закључци.

Наиме, дуга прича о човеку и људима, сажето, звучала би овако:  

Људи не могу бити народ, човек је народ. Људи су род и припадају природи. Људи су мимикријом човекове смирености успели једино анксиозност и депресију досегнути. Разрешење овако стечене менталне нестабилности људи су нашли у констатном уништавању себе и своје околине. 
Нема веће драме но у главама људи који покушавају досегнути блаженост човека, а да му притом ни дело, а ни реч не разумеју. 
Резултат људског конфликта јесу данашњи талози и талози грешака, међу којима и то, да се људу народом уместо родом зову, па међуосталим и то, да се сопствена Голгота туђом зове.

Човек са друге стране, док му је језика, земље, као и ваздуха који дише, још увек постоји. Постоји негде у подсвести појединих људи, негде међ' редовима своје писмености, у запећцима рељефа, међ променама годишњих доба, на самој периферији несвесног. Човек и даље постоји, треба га само наћи и пробудити.

Лимунов пут је дакле прича о потрази за човеком, продуховљеним људским бићем способним да верује у себе док воли људе и свет око себе. Духовном бићу које се рађа из језика којим говори, из земље по којој хода, из ваздуха који дише. Због тога Лимунов пут је једна дуга планинска стаза која прати пут којом је некад Човек ходао, пратећи трагове човечности и покушавајући да пробуди човека у сваком од нас.

Да би се знало шта се гледа, добро је знати где се стоји.
Подно Лумере (1900мнв) Мокра Планина