понедељак, 20. август 2012.

Болдер Сувобор

Сувоборски болдер
Врео дана идеалан за вртење точка по обронцима Сувобора, искористили и открили одличан болдер са предходне слике. Лоциран пар стотина метара северно од раскрснице планинарских путева код Добрих вода (790м.н.в).
Даље у тексту су слике гранитних стена које чекају своје хероје. У питању су бивши каменоломи у околини Кадине Луке, села Ба и Славковице. Сликано пре пар година.

За крај, гратис распевавање! ;)
Маркирана стаза за пл.бициклизам од Рајца (а, можда и пре) до Дрине.

четвртак, 16. август 2012.

Гребен Престола

Проклетијска великопотезна тура која услед одсуства пењача заинтересованих за класицизам последњих година не бележи превелику посећеност. Смер је први пут попет пре тачно 55 год. од стране двојице врсних алпиниста Живојина Градишара и Бранка Котлајића.
Први пењачи на врху Јужног врха Каранфила (2441м) после препењане Котловске смери. Један од ретких врхова којем се и данас приступа искључиво пењањем.
Са лева на десно: Бранко Котлајић, Бранко Митрашиновић и Живојин Градишар
Пар дана касније попет је Гребен Престола
Имао сам ту част да Бранка упознам пре пар година испред планинарског дома у Грбаји који сада носи његово име. Прилика за упознавање није била нимало лепа, као део тима Горске службе тражили смо његовог пријатеља који је нестао предходних дана. И поред немиле ситуације оставио је веома интересантан утисак на мене, нарочито по питању пењања. Био је први старац којег сам упознао, који је притом говорио Српски, а који је на спомен речи стена, или пењање није говорио оне чувене празне речи типа: "шта ће вам то, зашто то радите, боље се само шетајте...", већ је имао смоје јасно мишљење, предлоге и савете. Неко време после тог сусрета изашла је и Бранкова књига: Живот са планинама. Ово дело представља праву ризницу информација и сећања на послератну генерацију алпиниста и њихову делатност. У књизи је на веома дирљив начин описао многе своје пријатеље, међу којима једно од посебних места заузима његов велики пријатељ и учитељ алпинизма Живојина Гадишара иначе Словенац. Како је Живојин и по коме добио име, најбоље је прочитати у књизи. Са друге старне, Живојина сам упознао само кроз његова дела у стени. Ово ми је било понављање трећег његовог смера и једино што могу да кажем након свега, свака част. Велики пењачки зналац који се у стени није штедео и тражио јефтину славу. Убрзо по прочитаној књизи , стигла је до мене вест да је г-дин Бранко умро. Из поштовања према њему отишао сам на сахрану, на којој сам упознао другу страну овог великана српског алпинизма. Обзиром да је био велики планинар, нашироко познат и признат за очекивати је било присуство великог броја планинара и говор о његовом раду и делу по том питању. Међутим после првог говора једног од планинарских званичника адекватне реакције међу окупљенима просто није било, као да је већина присутних нешто друго очекивала. А, онда је испред хумке изашао један други старац, онижи и у мантилу, пун енергије и веома гласно изговорио следеће речи:"Ми четници, треба да се зна истина..."! Нашта је присутна маса исто тако времешних, сада у мојим очима откривених четника скоро почела скандирати. Тако сам сазнао да је Бранко био један од оснивача Равногорског покрета и учесник у грађанском рату Србије током II СР на пораженој, четничкој страни и ово је заправо био испраћај не једног планинара већ саборца. Чим сам се вратио кући  књигу сам прочито још једном, неки делови су овај пут добили сасвим другачије значење.
Детаље о њиховом дводневном пењању Гребена Престола, бежању од невремена, жеђи која их је задесила и свему осталом што овакав један смер може да пружи може се прочитати у књизи. Пењање истог смера пола века касније укратко би се могло описати на следећи начин:
Рано буђење
Смер смо у тројној навези попели за нешто више од 10 сати ефикасног пењања. Направили смо један бивак при самом уласку у смер, после неких висинских 150м пењања и то је целој причи дало посебну ноту. Гребен је оцењен са V, поред једног детаља ове тежине према опису има још званично две дужине оцењене са V-. У основи се слажем са наведеним оценама али бих назначио још који занимљив детаљ. Први у стеновитом скоку после првог V-, а иза којег се излази на беле плоче. Оценио бих га као IV, оригинално се овај скок ескивира са десне стране по травнатим полицама. Други занимљив детаљ је у пречници на лево при обиласку првог жандарма (IV+) и ово је мало нејасно али ипак споменут у опису смера.  Последњи детаљ који бих још споменуо смо ми заправо додали и то је лепа пукотина (V+)  у систему гребенских торњића  на који се налази у цугу после предходно споменутог жандарма. Оригинално смер и овде пролази по лакшем терену са десне стране.
Наш додатак јелу ;)
 Пукотина после првог жандарма 
Висина смера је 700м од тога 500м до седла иза "главе" Престола и још 200м до Јужног врха Каранфила. Дужина око 1000м. Приступ од пл.дома до доњег котла и даље до гребена са боровима траје око 1:30. Силаз је нешто компликованији, иде се гребеном са Јужног на Средњи врх оцењен као I-II са детаљима III.
Иван у једном од најлепших детаља гребена Јужни - Средњи врх
У позадини долина Ропојана
Овај гребен поред пар занимљивих отпењавања има и веома лепо завршно пењање. Силаз даље прати класичну пл.стазу преко Северног врха и Крошње за долину, укупно са Јужног врха до Грбаје још 4-5 сати. Кад се све узме у обзир тура траје неких ефикасних 15-17ч и може се урадити за један цео дан али мислим да је штета пропустити бивак у планини. Нарочито сад кад постоји бивак полица на самом рубу стене, проверено се могу сместити три одрасле особе и то у лежећем положају. Полицу смо направили на обореној падини слагањем камења и набацивањем траве. Дефинитивно представља једино хоризонтално парче земље-камена на целом гребену.
У стенама изнад "главе" Престола
Сам смер поред улазних 150м доминантних  стрмих трава, пружа лепо пењање нарочито на местима где су тежине. Изразито крушљива деоница која је наведена у опису и није оставила неки утисак, може се проћи нешто левље по гребену где је стена чвршћа али и експониранија. Оно што се показало као убедљиво најгора дужина по питању крушљивости јесте задња дужина пре главе Престола. Можда овде треба пробати са леве стране или директно по гребену. Наша десна варијанта иако на око лакша испала је прави мали хорор.
Места за абзајл има два, први у првој трећини после споменутих белих плоча, оставили прусик и други у последњој трећини на неких 150м од краја смера, овде смо пронашли  клин титанац са карабинером.
Све у свему физички, а нарочито психички захтевна тура која представља прави испит алпинистичке зрелости. Старих клинова нашли укупно 11. Један алкаш на самом почетку смера, потом три клина у низу на првој петици, у другој петици један, у тређој још три, на местима за абзајл по још 1 или 2.  Од опреме бих препоручио 5-6 клинова, доста већих гуртни/прусика, сет чокова и пар средњих френдова. Штандови су углавном око добрих клоца.
На Јужном врху.
Екипа у боји: Иван Лаковић, Сана Зулић и аутор текста
                   

петак, 10. август 2012.

Доломити - најбољих 10

Један сан, сустиже други. Једна неостварена жеља, ствара нове. Такав ефекат ова брда остављају на мене, а сигуран сам и на многе друге. Стена је чврста, вертикална и пењива, једном речју врхунска. Није случајно што се филозофија чистог, слободног пењања баш овде родила и то пре више од 100 год., а потом проширила на цео свет. Многим смеровима треба проћи да би се историја оживела. Дивно је учити од великих мајстора пролазећи њиховим вертикалним путем. Покушати одгонетнути њихове мисли и мотиве. Запитати се, да ли су само жудели за јефтином комшиском славом, одрађивали водички посао или тежили самоспознаји и ходали по танкој линији своје концентрације. Временом све постаје очигледно и смислено у легендарним стенама: Ћиме, Тофане, Мармоладе...
Стеван Обрадовић и а.т. у договору пред успон. Северне стене Три Ћиме
Дибона канте провлачи се десном ивицом осунчане стене централног врха.
Пројсов камин - изразита пукотина/камин у првој стени са лева.   

фото: Дамјан Живаљевић 
Један случајан разговор у неком од штекова испод западне стене Сас Пордоа, створио је идеју. Направити своју листу најлепших 100 доломитских класика. За сада сам прешао нешто више од четвртине овог пута али обзиром да је у овим крајевима сваки смер класик, усудио сам се направити своју мини листу најлепших 10 са жељом да инспиришем друге, неби ли кренули путем ових легендарних стена.

Дон Кихот - Мармолада; VII-/800м
Сана у кључним излазним дужинама.
Листа би за сада звучала овако:

1. Дибона канте - Велика Ћима, Три Ћиме; IV+, 500м, 2999м.н.в.
2. Дибона - Сас Пордои, група Села, IV+, 700м, 2950м.н.в.
Као и предходни велики смер од аутора и оснивача пењачке династије Анђела Дибоне представљају одличну увертиру за вертикални свет Доломита. Силаз са Велике Ћиме је авантура за себе.

3. ЈЗ смер - Бандиарак, група Контуринес; V, 500м, 2460м.н.в.
Због удаљености од главних путева, мање посећене и популарне стене које баш због тога постају занимљиве.

4. Пројс - Најмања Ћима; V, 250м, 2700м.н.в.
Легендаран камин, попет и отпењан од стране г-дин Пројса пре више од 100 год. Један од најекстремнијих поборника филозофије слободног пењања.

5. Винацер - III торањ, група Села; VI-, 330м, 2696м.н.в.
Леп детаљ у плафону, са лутањем по плочама у доњој половини. Силаз са врха, још једна од ствари која се памти до краја живота.

Дибона - Сас Пордои, IV+/700м
фото: С.Зулић

6. Константини-Ђедини - Тофана ди Роцес; VI-, 500м, 2820м.н.в.
Феноменална пречка, завршни лавиринт и компликован силаз

7. Приоло - Ластои ди Формин; VI, 250м, 2482м.н.в.
Константно, експонирано и ван главних дестинација.

8. Финландиа - Велики врх, Ћинкве (5) Торе; VI+, 100м, 2361м.н.в.
Редак класик који нису попели локални пењачи. Вертикално до превисно.

9. Димаи директ - Северни врх, Ћинкве Торе; VII-, 100м, 2355м.н.в.
Слика ниже говори више од речи.

10. Дон Кихот - Пунта Омбрета, Мармолада; VII-, 800м, 3150м.н.в.
Шта ређи за један од најпопуларнијих смерова у Мармолади, краљици Доломита. За разлику од осталих, овдашње плоче су испране и глатке. Смерови углавном не прате логичне линије пукотина, жљебова или камина. Треба се ослонити на сопствену интуицију, снагу и искуство. Баш како саветује водич за ову легендарну јужну стену. Ако се свему још дода глечер у силаску, причи нема краја.

Пењач: С.Зулић; Димаи директ, VII-/100м
Опремљеност смерова варира од свега и свачега до ничега. Водича има доста али препоручујем од аутора Мауро Бернардија на Италијанском или Немачком као најпрецизније.
Штекова има на све стране. Препорука су у околино превоја Фалцарего, потом последњи паркинг са леве стране код Три Ђиме и ливаде подно Сас Пордоа на путу за превој Села.

Пројс, V/250м
Видимо се тамо! :)

уторак, 07. август 2012.

Жијево

Мој свет, чаробан и леп...
Захваљујући Ивану Лаковићу почетком овог века почело се пењати у реону Букумирској језера, планине Жијево. За неупућене обронци ових брда доминирају североисточним подгоричким хоризинтом. Међутим да би се дошло до срца и душе ових брда мора се стићи до Медуна (престонице племена Куча) или Веруше (изворишта реке Таре). Одатле планински путеви даље воде до средишта ове дивље, а истовремено и дивне планине.
Неколико година уназад чланови Outdoor Club-a и Малог алпинистичког клуба из Подгорице врло успешно организују табор алпиниста, који сваке године окупља све већи број људи.
Логор под Пасјаком
На моју жалост из различитих разлога практично да нисам свраћао у ова брда од немилог догађаја 2002 год., када су овде погинуле Бојана Текић и Весна Дракулић пењући смер Ружа. Иван је поводом десетогодишњице њиховог страдања написао неколико речи које ћу овом приликом само копирати, не додајући и не реметећи ништа:

"Данас, на светог Илију, откуцава првих десет година откад су Весна и Бојана отишле. Неко их се сјећа кроз дане проведене са њима, неко као дијела наше алпинистичке историје којег се сви боје, али вјерују да ће их та чаша мимоићи. У том сјећању смрт побјеђује живот, са све мање нас који памтимо двоје дивних људи, а све више оних којима њихова имена значе само као подсјећање на то шта може да се деси ако ...... предуго је за набрајање. Још неколико оваквих кругова и постојаће само ови други.Вријеме полако таложи неке нове људе, њихове животе и смрти, као што рђа прекрива плочу на гребену Пасјака. Крај те плоче је осигуравалиште, около су врхови Жијева, „.... а горе лете авиони, лете душе, лете облаци и сећања...“ Волим да мислим како ћу тамо моћи да препознам и њих двије. Барем на тренутак." 

Ове године коцкице су се сложиле и поново сам ходао пространим ливадама, пењао у топлим стенама и гледао у плаво небо изнад Жијева. Времена је било мало да се обиђе све шта сам желео али оно мало попетог и прошетаног ме је подсетило колико је све ту онако, таман, баш како треба.
Ивана Самарџија и Мирослав Чолић у смеру Круг двојке, Пасјаци (IV-, 150м).
Дивне, чврсте плоче за прва вођења у традицији.
Александар Спасић у другој дужини смера Кика, Вељи Торач (VII, 70м; 80м пењања).
Мало детаља везано за Кику. Смер је опремљен од стране Ивана Лаковића и Дамјана Живаљевића 2010 год.  Поред десетак комплета добро је понети и сет већих френдова или хексова. Описно би звучао овако; прва дужина лепа неопремљена жљебаста пукотина која не прелази шест, након које следи прелаз преко плоче - 30м. Затим кључна друга дужина, са деликатним балансним пењањем преко шкрапа, цео опремљен - 20м. Трећа дужина, осим једног детаља шестице углавномом служи за уживање у панорами - 30м. Силаз ногама уз лагано отпењавање по источним падинама В.Торача.

п.с. Хвала организацији на овогодишњем табору.