среда, 11. јун 2014.

Њено величанство - Симбиоза

Последњу годину, па и нешто дуже највише сам се дружио са стенама лаког приступа и једноставне логистике, које волим звати крајпуташице. Међ' рајом која лако чита ово писмо можда би лакше било рећи спортско пењање. Међутим, ствари овде, нешто мало даље од изворишта овог писма стоје мало другачије. Крајпуташице за разлику од класичних спортско пењачких стена могу али и не морају бити окићене металним ђинђувама. Са или без ђинђува,  тактика, а и стил пењања се мења самим тим и име. Дружење са крајпуташицама је лепо, на моменте и дивно, баш као и планинарење које је ишло упоредо са тим. Изашло се на доста брда, на нека и више пута. Излазило се ногама али и педалирањем. Приступ до неких мерио се сатима, а до других и данима. И док су врхови појединих брда били обрасли и једва приметни, другим су ветрови бријали голе главе. Све у свему, дружење како са крајпуташицама тако и са брдима било је лепо, на моменте као што реког и одлично. Међутим нешто је ту фалило, нешто што би распламсавало мисли и машту, жељу за кретањем и даљим откривањем. Жељом да се завири у незавирено и открије неоткривено. Жељом да се иде горе или доле, напред или назад, тамо или амо, преко или около. Нешто због чега би даље дружење са крајпуташицама и брдима имало више смисла. Оно што је фалило била је Симбиоза!  Симбиоза која чини чуда! Симбиоза пењања и планина!

Крајем прошле године, у јеку туристичке сезоне али и врућих ветрова, први пут је завирено у планински венац Стирлинг (Stirling Range). Венац носи име према официру и гувернеру Џејмс Стирлингу. Заслужном, барам из очију белог човека, за откривање и насељавање овог повећег острва. За све оне чија је кожа већ хиљадама година адаптирана на овдашње сунце, планине се зову крајње једноставно Кoikyennuruff. Значење ове речи, ако се не варам, би могло бити нешто попут успаване лепотице. У сваком случају, како ми се ни кожа, а камоли језик није адаптирао остаћу на оном за мене једноставнијем, дакле - Стирлинг!
Прошлогодишње премеравање дистанце. Западни врхови са северне периферије Источног Стирлинга.
 Типично за ову планину су врхови од 500-1000 мнв, које карактеришу доста једноставни приступи али и лепи стенски вршни одсеци висине од 20 до 300м. Цео венац је једним асфалтним путем подељен на источни и западни део. Поред наведеног пута, међу источним врховима провлачи се још један макадамски пут. А, ако се свему наведеном дода још неколико успутних паркинга као исходишта за врхове и три кампа. Један мали централно позициониран и два већа на периферији планина, добија се доста јасна слика организационе инфраструктуре. Забавно игралиште, нема шта!
Након 8-10 пробушених гума лепо је било гледати, из хладовине, једну од највећих локалних стена. Bluff Knoll са својом топлом 300м северном стеном.  А, о жедним летећим инсектима...неки други пут!
У даљини врхови источног Стирлинга са вртоглавих 1099 мнв ;). Уз слику би могла стајати и парола: УВ зрачење - мислите о томе!
И као што каже онај наш народни трубадур: "Појави се дуга после дуге кише". Што би у слободном преводу на овдашњи могло бити: Иза сваког сунца дођу облаци, а са њима и повољни ветрови...све је исто, само што ништа исто није!...и овим планинским венцем завладаше хладни веторови, а са њима мук људи и планинска тишина.
Премеравање дистанце сузних очију и промрзлих прстију :)
 
Смер Leviticus (8, 90m) најбоље би се описао кроз детаље Директне Борске јаруге, са амбијенталном естетиком Централног са Романије.
Смер Nailbite (15, 55m) Доломитски вертикалан са одличним хватовима и још бољим поставкама. Класик без мане!
Ниједно тумарање природом, било вертикалним или хоризонталним путевима, неби било толико интересантно да се ту и тамо не открије и по који занимљиви детаљ...
Бивак окапина у СЗ стени Talyuberlup-a (783 мнв),  место дешавања свих предходних "јуначких" фотографија.
Све у свему, Стирлинг планине иако без вртоглаво високих врхова, и више су него занимљиве за истраживање. Вероватно би већи број бољих путева или присуство било каквих објеката, утицао само на повећање "округластих" џип туриста. Узнапредовале расе "обичних" џип туриста, који тешко да ишта виде осим аутомобилског брзиномера или доживе, а да није везано за полеђину фотоапарата. Тако да, нек и Стирлинг остане зарастао, по мало приступачан, ветровит и кишан, са таласима врућине и хладноће, баш како свака планина и треба да буде. Јер у супротном је депонизација једина ствар која ће остати након фисије моје симбиозе.  Фисије, резултата људске тежње да се све претвори у лако и приступачно, крајпуташко, попут ресторана, биоскопа, цркава, стена и самих планинских врхова.  

понедељак, 02. јун 2014.

За трећу смену...

или ти подршка волонтерима, шљакерима без разлога, који враћају ко зна чије дугове.  Високе воде су харале ових дана Балканом. Свака несрећа извлачи како најгоре тако и најбоље у људима. Инспирисан волонтерима који су помагали током ових поплава, сетих се исто тако многих драгих људи који су провели сате и сате свог времена, на чишћењу и сређивању пењалишта. Без обзира чиме је покренут, волонтерски рад се мора ценити и поштовати, можда чак и више него било који други.
Управо из тог разлога, овај блог је посвећен свим волонтерима или ти шљакерима без (матријалног) разлога.
 
Када сам отворио водич за пењање у Перту, једна од првих ствари које сам прочитао  били су кратки коментари за многа данас позната локална пењалишта. Разлика између речи са почетка њиховог развоја и данас, најбоље говори о количини уложеног рада на њиховом сређивању. Надам се да ће ови кратки исечци из водича, ниже у тексту, инспирисати "залуђене" на даљи рад, а можда и подстаћи неког да се прикључи овим "вечним залуђеницима".

Mountain Quarry was a dreadful place - a forbidding, rock-strewn death trap. А, како данас звучу пењање на истом месту, неколко деценија касније после много рада на сређивању и чишђењу: Mountain Quarry offers some of the best climbing in a near to the city area. It is a place to go if you want to go climbing. Ја бих га данас описао као велики брат од В2 у Кошутњаку или Рашиног мајдана у Рипњу који су настали од истог оца и мајке, бушилице и динамита. Мада уистину због амфитеатралног облика највише подсећа на стероидима дохрањен В3.
Више брдскo него планински каменолом (Mountain Quarry). Популарне Црне плоче.
Централна стена Брдско-планинског каменолома. Тамно долерит, светло гранит...па с' изабери куј ћег га протераш!
Churchmans brook - На једној од фотографија из средине 70-их пише: An early ascent of Pink Knickers (13) at Churchmans. Note the masses of vegetation covering the clif.  А, данас: One of the most popular climbing location...on any weekend, many climbers can be found there, vying for a piece of the cliff. 
У оригиналу стена Свештеничког али ми боље звучу Манастирког потока ;) - (Churchmans brook), настала природним путем, данас  веома чиста и фина...а, смер Розе гаћице - и даље без болтова, популаран и подржан маршут са големи хватки - три плус! :)
Stathams Quarry - У порећењу са осталим каменоломима, са почетка развоја пењања, типа  већ споменутог Брдско-планиског или рецимо Boya каменолома за који се исто каже: It wasn't much better: loose, dangerous and without good lines...Stathams turned out best. At least there was some clean rock and good routes...

Каменолом Statham у пуној ширини
Statham - и поред доброг старта и даље се ради на одржавању истог. Прошлогодишњи радови на приступној стази смеровима

И за крај, који узгред и не постоји. Биљчица која то и доказује, преводећи један крај у други почетак.

Не знам од којег је рода или из чије фамилије али зато знам, да од чистог ваздуха само још месо више воли.