субота, 19. август 2017.

Нађох неку Књигу

Копајући буџацима, налетих на књигу.

Лепа велика а, стара књига. Финог повеза, кожних корица.
А, на њој крупним словима пише - књига Без јазије.
Занимљиво за себе рекох, познат ми наслов али одакле!

Отворих је онако летимично, кад из прве налетих на реченицу - "Човек је човеку вук, а луд је лудом луд".  

Интересантно, рекох се' опет. Значи реч људи ипак има једнину!





четвртак, 30. март 2017.

Од уда до вечности

У предходном писању споменух да ћу у неком од наредних објава навести правац Лимуновог пута. Међутим, да би се правац могао разумети неопходно је претходно размотрити одређена питања. Једно од кључних било би: Како је могуће да један народ не зна за утицај речи на мисли, као и мисли на живот? Како је могуће да један народ, своју, Србску голготу, Албанском зове?

Одговор на ову питалицу у основи је лак и зове се незнање. А, са незнањем све је могуће. Нарочито могуће јесте понављање исте грешке! Понављање историје! 

Увидеши овако застрашујућ моменат, није ми било друго него да се запитати има ли још које грешке? Има ли неке још веће од ове? 
Истражујући даље, схватио сам да има. И то не овако мала као погрешно има једне Голготе, већ много, много веће, егзистенцијалне, духовне. Грешке у којем се језички изједначава човека са људима и из тога стално изводе погрешни закључци.

Наиме, дуга прича о човеку и људима, сажето, звучала би овако:  

Људи не могу бити народ, човек је народ. Људи су род и припадају природи. Људи су мимикријом човекове смирености успели једино анксиозност и депресију досегнути. Разрешење овако стечене менталне нестабилности људи су нашли у констатном уништавању себе и своје околине. 
Нема веће драме но у главама људи који покушавају досегнути блаженост човека, а да му притом ни дело, а ни реч не разумеју. 
Резултат људског конфликта јесу данашњи талози и талози грешака, међу којима и то, да се људу народом уместо родом зову, па међуосталим и то, да се сопствена Голгота туђом зове.

Човек са друге стране, док му је језика, земље, као и ваздуха који дише, још увек постоји. Постоји негде у подсвести појединих људи, негде међ' редовима своје писмености, у запећцима рељефа, међ променама годишњих доба, на самој периферији несвесног. Човек и даље постоји, треба га само наћи и пробудити.

Лимунов пут је дакле прича о потрази за човеком, продуховљеним људским бићем способним да верује у себе док воли људе и свет око себе. Духовном бићу које се рађа из језика којим говори, из земље по којој хода, из ваздуха који дише. Због тога Лимунов пут је једна дуга планинска стаза која прати пут којом је некад Човек ходао, пратећи трагове човечности и покушавајући да пробуди човека у сваком од нас.

Да би се знало шта се гледа, добро је знати где се стоји.
Подно Лумере (1900мнв) Мокра Планина