петак, 25. август 2017.

Нешто о именима

Прелиставам ову књигу Без Јазије и долазим до поглавља о именима.

Гледам има ли мог и нађем га. Каже писац, за моје име, барам колико могу да растумачим ово старо писмо, да је састављено од две речи. Прва реч у имену колико толико ми је и јасна али кад је са другом кренуо да објашњава појам воде и наводи примере шаке, каше, шанца итд. Реко, ма важи, још мало ћу испаднем кишни човек...гледам даље, има ли шта боље.

Једно друго класичније име привуче ми пажњу - име Марко!

Каже писац књиге да име Марко представља средиште два појма. Први је појам таме и каже даље да отуда кад се из имена извуку сви самогласници добија се реч - мрк. А, насупрот појму таме у имену се налази и појам светлости. Представљена речју - јарко, а може и жарко. Е, сад наводи писац овде значај разумевања феномена непостојеће слово Ј, које служи да мења форму али не и суштину значења речи. Ово Ј је позната ствар из критика Вукове реформе тако да ћу само навести још једно име из ове збирке као леп пример овог феномена. Наводи се у књизи име Јован, који носи енергију овна односно предводника. Има тога још око слова Ј у књизи али да се вратим на Марка.

Име Марко је дакле према писцу комбинација светлости и таме. Мрака који лежи у свакој јарости, односно светлости као и обрнуто, светлости која лежи у свакој тами, односно мраку. Писац наводи и да је слово М "згодно" јер је средишно, тежишно слово, те отуда се налази у средини свих азбука и абецеда, па тако и у овом случају. Тиме писац закључује да име Марко значи: Светлост у тами, као и тама у светлости, срећа у несрећи као и несрећа у срећи или просто црно у белом и бело у црном. Или најпростије, што ја налазим, данашњим речником речено Јинг-Јанг бато!

Једва чекам да сретнем неког Јинга, а мож' и Јанга да га приупитам за Марково здравље ;) 

Зимске чаролије Западне Аустралије


субота, 19. август 2017.

Нађох неку Књигу

Копајући буџацима, налетих на књигу.

Лепа велика а, стара књига. Финог повеза, кожних корица.
А, на њој крупним словима пише - књига Без јазије.
Занимљиво за себе рекох, познат ми наслов али одакле!

Отворих је онако летимично, кад из прве налетих на реченицу - "Човек је човеку вук, а луд је лудом луд".  

Интересантно, рекох се' опет. Значи реч људи ипак има једнину!

Најлепши путеви воде кроз пра и маглу! фото: Негде по планинама јужне хемисфере.