понедељак, 10. август 2015.

Нико као ја!

Питер при гажењу сурове реке Мрчинсон у НП Калбари (Peter Zhang at Murchinson river, NP Kalbarri). Калбари да само није толико забачен, био би једна од светских  дестинација за пењање. Једно од ретко добро развијених места за спортко пењање у Западној Ауст., место где је боље уместо једног, понети два сета за традиционално пењање ;-) 
Каже мени у једном дописивању један драги пријатељ: "не пишеш, а ваљало би". Кажем ја себи: "не пишеш, а требало би!"
Изгледа да неке ствари никад неће бити записане, осим у сопственом сећању. Мада никад се ту не зна, треба неком забавом попунити наредних 100 и кусур година...
У сваком случају, знам садашње разлоге за не писање или лепше речено, редовно не писање. Има их много, неке је лако објаснити, а друге и не баш. Један од ониш лакше разумљивих могао би се назвати: Немање проблема је проблем!.
Писање је некад било лако јер је било лечење, начин преусмеравања енергију. Енергије која је била неисцрпна и која је долазила са свих страна. Енергија од које се лако могао добити шлог, висок притисак или инспирација за писање. Међутим таква енергија је у међувремену нестала и остало је питање, а шта сад?
Одговор је у основи био једноставан, ништа! Сад се има дивљење, па га користи. Дивљење према људима који своју креативну енергију не црпе из околине већ из себе самих.

У сваком случају, овај блог је можда требало да се зове: "Преко Урала и назад", а на конто за сад најдужег пута-експедиције који смо направили шврљајући по пустахијама источне стране овог острва. Или, рецимо: "Калбари - један сан".  Међутим, прво именовани блог, скоро да је немогуће и написати, превише је утисака, а премало речи. А за други, на моју срећу предухитрен сам од стране г'сн Зенга званог Питер, који ми је узгред мазнуо и све добре слике :). Сад, ја тако растерећен, могу на миру да напишем ништа, а притом испада као да пишем нешто. Па смо сви добри, и читалац, односни ти који нешто као читаш, и ја који нешто као пишем. А при том, док ја не пишем ништа, ти ипак нешто читаш! Једном речју милина :)

У сваком случају ево пар слички које дају неке облике и боје другој стране острва!
С' оне стране Урала...Сана пре уласка у рампу под плафонима Пагоде, Мунари, Флиндерс венац, Јужна Ауст. (Pagoda, Moonarie, Flinders Ranges, SA). Мунари, врхунска стена и још боље пењање у забаченом крају централе Јужне Ауст. Приступ и висина попут Централне стене у Горњаку.
Први снегови ове сезоне. Паперјасти врх, Алпајн НП, Викторија (Mt. Feathertop, Alpine NP, Vic). Ко год да је имао прилике да се врзма по Старогромадним планинама зна добро о чему се овде ради. Једина разлика у овом случају јесу еукалиптусове шуме. Шуме које остају зелене и под снежним покривачем, те тиме мало багују систем посматрача дошлог са севера.   
Јесте да...није хладно и добро смо се обукли...Излаз из локалног класика ала Мосораша у Блузима. (Exit from Bunny Bucket Buttress, Blue Моuntains, NSW). Једина реч за ово брда била би - Доломитићи, ајеее! Узгред име Блуз је мој слободан превод надимка ових брда Blueys за који мислим да као и сама музика одлично иде уз њихов карактер :) 
А, наслов овог блога настао је негде на оном другом путу од Калбарија до Перта, када је међу осталим свима познатим излетела и ова, песма не баш много позната локаној флори и фауни. Песма тако стара, а опет тако актуелно и нова, можда чак и новија него што је била јуче. Песма која тако једноставно дијагностикује болест "Битности". Болест савременог света, која у крајевима оптерећеним савременим технологијама добија пандемиске размере. Ал' ајд сад и ово је вероватно тема за неки други, будући, никад написани блог. Елем, песма што нас је одржала и њојзи хвала је нешто ниже па ко воли нек изволи, а Питерови утисци из Калбарија баш ево овде на овај клик!...три, четири - сад!

  
p.s. If it is not on the maximum volume, it is not the Punk! :)

понедељак, 03. август 2015.

Свети Илија

..."мој дух сад слободно шета"...
Јуче је био Свети Илија - Громовник! Верници кажу да се на овај дан напољу не ради, у супротном се може навући гнев светца.
За мене ово је дан сећања. Сећања на пријатеље који су овог или неког другог дана отишли са оне стране брда.

Можда вернике и треба слушати, можда би неки још били међу нама...али ко би могао одолети лепоти духовног света планина и живота са њима!? Као и многи други, тако и ја, сигурно да не. Има ли разлога живот провести у страху од неизбежног, кад је живот једино већи од смрти!?

И овај Свети Илија био је предиван сунчан дан успуњен плавим небом, топлим стенама и сећањем...

Нека им је вечна слава и хвала за дивне заједничке дане проведене по врлетима наших гора!