четвртак, 15. децембар 2016.

Рађање Лимуновог пута

Пре неких годину дана или тачније 12. децембра кренуо сам једним путем који сам назвао Лимуновим. У међувремену Лимунов пут постао је за мене више од обичне планинске стазе, постао је пут којим се иде у непозно, ван граница познатог...

Идеју коришћења прошлости у садашњости, а потом и у будућност није посебно нова, многе науке овога света њоме су се бавиле и још увек се баве. Међутим  величина те идеје је толико комплексна и велика да човек стојећи пред њом не може, а да не осети истовремено и страх и њену магнетичну привлачност. Баш као и планине када у истом тренутку покажу сву своју суровост али и лепоту. У тим тренуцима, таквог доживљаја, питање је само једно, искорачити у омамљујуће и застражујуће непознато или стати?
Планине су ме давно научиле да је страх најбољи сапутник али не и вођа кроз непознато. Исто тако научиле су ме и да се у њене вртоглаве призоре, као и велике идеје уопште, урања под руку са страхом али исто тако и наоружан свим могућим предходним знањем као и отвореношћу за нова учења. Пред застрашујућим призорима или пак великим идејама човек може стати, чак и повући се, никад се више и не осврнути ка призору али и у том случају, добро је знати која га друга опција чека. Јунг је давно срочио мисао којом је рекао да људи не поседују идеје, већ насупрот, да идеје поседују људе. Стога је вероватно добро упознати животну удеју која нас води, ако није нека велика, атипична и застражујућа, можда је онда супротна од тога!? Устукнувши од призора непознатог, човека очас посла може зграбити нека друга, обична, већ сажвакана идеја и одвести га у правцу плиткости већ-знаног.

Рађање дана на врх Жљеб 2365м, ниже магле Метохије са Косовом.
Током Лимуновог пута видео сам многа дивна свитања у планини. Међутим док су остала јутра углавном била у знаку благе ужурбаности (на -5 до -10 ником се не стоји) ово је јутро захваљујући температурној инверзији и плусу уписано је као нај-јутро. Јутро препуно спорости, растезања и уживања у постајању.  
Идеја Лимуновог пута развија се лагано, годинама, заправо и данас је она тек на свом почетку. Данас кад размишљам, мислим да су се неке прве назнаке те идеје почеле рађати у мојим мислима пре десетак година, негде међ' Проклетиским врховима. Наравно да та прва, пра-идеја, није била као и многе друге чисто моја мисао, настала је у једном великом мешању како мојих тако и мисли мојих тадашњих саговорника.
На срећу и за разлику од многих заборављених идеја ова пра-идеја будућег Лимуновог пута стицајем околности остала је записана. Записана је током једног кратког дописивања са једним од знаменитих новинара који је обрађивао сличне теме у својим телевизиским емисијама. Ово дописивање десило се пре неких пет година и у основи није резултирало ничему посебном, осим оном најзначајнијем, а то је да је пупољак идеје по први пут био записан. Након тога прошло је још година, односно све до средине 2015. када се десио нови преокрет у развоју мисли по овом питању.
Наиме, средином 2015 сазнао сам за историско-планинарску експедицију "Албанска голгота 100 година касније" која је унела нову динамику и даља размишљања.  Ова експедиција имала је за циљ обележавање стогодишњице повлачења и масовног страдања Српске војске и народа током Великог рата. На овај судбоносни историски догађај као и његов утицај на народно несвесно за сада се нећу освртати, моја размишљања на ту тему објавићу неки други пут, у неком од будућих објава. За сада ћу наставити о развоју идеје Лимуновог пута, а саму народну Голготу, као и истоимену експедицију искористићу за овај пут, само као одличан примера смисла Андрићевих речи, читања знакова покрај пута.
Стицајем околности експедиција Голгота 100 година касније добрим делом поклапала се са мојом предходно записаном идејом. Поврх тога познајући нешто више од половине учесника нисам се превише либио да се учесницима обратим. Жеља ми је била да им честитам на снази неопходној за остварење такве једне идеје, потом пожелим срећан пут и на послетку поделим са њима своја предходна размишљања на сличну тему, а све са надом да можда могу нешто од тога и искористити, кад већ нико пре није.
Предпостављам да је то моје обраћање њима, међуосталим, био и један од разлога њиховог позива касније да им се придружим на експедицији. Иако се нисам придружио њиховом ходу остао сам им врло захвалан на позиву. Захваљујући том позиву моје мисли, са њима и питања, потом потрага за одговорима, интелектулани живот уопште, се толико интензивира да се тешко може тек тако срочити или објасни али у кратким речима било би то - рађање Лимуновог пута.

У контрасту два света, кањон Драшке суховаре. 
Књига Лимунов пут која треба да изађе из истоименог пута, недефинисаног је жанра, негде на границама филос(з)офије, психологије, социјологије, антропологије, религије и планинарског водича, а  у себи ће обрађивати три одабране теме и то кроз време. Теме сам изабрао размишљајући о предусловима доброг и успешног живота, како целог друштва тако и сваког појединца, држећи се правила универзалности. Теме су наочиглед врло једноставне и блиске: Знање, Вера и Стрпљење. Заправо теме су толико на први поглед блиске свима, да се често доживљавају као природни део нас, као наша нарав или природа, да са њима нема баш шта много да се уради или промени нарочито у каснијем животу. Верујући међутим у супротно од првонаведеног, да ништа од предходно споменутог није тачно, нити да су идеје једноставне, а још мање да су статичне, решио сам да их кроз књигу обрадим из сва три временска угла. Угла прошлости, садашњости и будућности и онда  тек закључити о њиховој непроменљивости, као и самој њиховој природи у нама.

Прва тема Знање, поред нивоа и врсте знања, највише ће бити речи о начинима преноса знања међу људима па и живим бићима уопште. Потом Вера, обрађиваће се поред значај вере и њеног постојање, у и изван нас, и њена повезаност са предходном темом Знањем. Док трећа тема, тема Стрпљења, као врховног контролора предходне две врлине је остављена за крајњу дискусије.

Наиме књига-водич, као што је напоменуто, бавиће се трима темама кроз време. Сва досадашња спознаја на задате три теме, дакле прошлост, покушаће се приказати кроз речи науке, религије, као и народног предања. Потом ће следити веома занимљиви део, наћи примере за исте теме у планини на Лумуновом путу, у садашњости, док писац односно ја и заинтересовани читаоц гледају исте пределе или облике испред себе, ходајућу и живећи у мислима исти тренутак. И на послетку, оно за мене најзанимљивије, последњи део књиге обрађиваће употребу тема у будућности, као и могућностима стварања никадвиђених, супернових идеја. Стварање новог ослоњајући се на искуства како из сопствене, тако и прошлости других људи око нас.

Најстарије очувана скупштинска зграда у Србији - Саборна црква Светог Петра и Павла у Новом Пазару.
Питам се пита: "Има ли га и ако га има, ког је типа електромагнетно чвориште испод ове цркве?"  

Већ кад је најављен концепт књиге, да споменем и неке будуће објаве и могуће промене на блогу:

У наредним објавама писаћу даље о развоју идеје, како и зашто сам дошао до знања, вере и стрпљења као великих тема књиге. Такође, писаћу зашто се пут, као а и књига-водич зове Лимунов пут, као и куда тај пут уопште иде? Која му је полазна, а која завршна тачка?. Колико сам део пута прешао и колико ми је још истог остало да пређем - можда неко од читаоца заврши и пре мене :) Кога сам све срео током ходања, шта сам све видео и научио, биће такође више споменуто у наредним писањима.

Верујем да је већина читалаца до сад приметила  да се овај блог зове Поглед уназад. Разлог за такав наслов лежало је у мом мишљењу да је сваки записани догађај већ поодавна прошлост у тренутку записивања. Самим тим свако записивање о прошлим догађајима је заправо за мене било само једно велико освртање, поглед уназад.

Међутим идеја Лимунов пута је нешто потпуно супротно томе, барам према ономе како ја ту идеју доживљавам. Стим у вези пала ми је на памет и додатна идеја, да бих и само име блога могао променити у Поглед унапред :) али сам ипак решио да га оставим на већ постојећем, а да можда по први пут озбиљно активирам и друго писмо. Које би служило за класичне приче из скорашњих догађаја и авантура. На тај начин верујем да бих пред самим собом наново оправдао име блога али и ово писање другим писмом, остаје да се види, немање инспирације и разлога за писање је чудо...

Једну другу новину, са друге стране сам свакако решио да уведем, а то је већа интеракција са читаоцима. И до сад је интеракција постајала али сам овај блог као његов писац углавном доживљавао као монолог, те ако је неко желео да коментарише тим је било боље. Међутим за што бољи развој идеје Лимуновог пута, дијалог односно интеракција са људима којима се идеја чини занимљивом је и више него неопходна. Тако да ћу искориситити овај моменат и позвати сваког од вас, да ако има неко своје мишљење или коментар на теме коју пишем сада или у будућности, слободно ми се обрати ниже у коментарима или путем е-поште. Бићу захвалан сваком за отвореност и подељено размишљање.

Толико за сад о Лимуновом путу, будите ми добро и предлажем да упознате своју идеју - животну водиљу :)