среда, 27. јун 2012.

Наркоманија

У пењању се мање више често може видети конзумирање "лаких" наркотика, наравно да понекад залута и која "тешка". На крају исто се дешава и у општој популацији. Међутим оно што мени изазива сажаљење за ову "нашу" децу цвећа јесте чињеница да су тако близу савршеном опијату, а опет тако далеко.
Ниже у тексту налази се моје писаније на ову тему,а рађено у оквиру завршног испита за инструктора спортског пењања.
Мјуза и стена, наркоманија посебне врсте.
а.т. у стенама Сиуране, Шпанија.
фото: Кристина Ађанин - Нина 
                                                 
                                                           Марихуана противу пењања


Познато је да се у свету многе јавне личности залажу за легализацију марихуане. Холандија је за сада једина земља која је допустила њену легалну дистрибуцију и конзумацију. Са друге стране, Светска антидопинг агенција, као и све остале земље света забрањују њену употребу како спортистима тако и целокупном становништву. Гледајући и слушајући ове расправе тешко је, а не питати се зашто је марихуана забрањена, зашто се прави толика драма, како то да је негде ипак дозвољена? Има ли она нека позитвна дејстава у животу и спорту, и ако има, која су то? 
Марихуана преко своје активне супстанце тетрахидроканабинолa делује на две врсте канабиоидних рецептора у људском организму. Прва врста рецептора смештена је у великом мозгу и њиховом активацијом примарно се утиче на рад дисајних органа и срца. Друга врста рецептора везује се за активацију имуног система и ово је једино поље где се кроз научне радове проналази позитиван утицај ове супстанце. Проблем са друге стране је тај, што марихуана не показује специфичност само за један тип рецептора, већ за оба истовремено проузрокујући и даље више штете по здравље него користи. Фармацеутске куће данас управо и раде на томе да издвоје супстанцу из марихуане која неће имати опште штетно дејство већ ће селективно деловати на жељену врсту рецептора.
Досадашња наука доказала је у више наврата штетност марихуане како на здравље људи, тако и на спортске способности.  Доказано је да марихуана може  проузроковати од лакших до тежих облика упале плућа и дисајних органа па све до карцинома овог система. Такође, штетно дејство показано је и по питању срца и његове функције, нивоа крвног притиска, као и код репродуктивних органа жена и мушкараца.  Везано за спорт, доказано је да марихуана значајно смањује издржљивост и снагу спортиста, затим да успорава време реакције, као и моторну координацију.  Због свог „опуштајућег“ ефекта али и стварања лажног осећаја самопоуздања, сматра се посебно опасном у спортовима где се захтева одлучност, разумност, координација и брзина реакције. Пењање, поред формуле 1 и кориде, сигурно да спада у првих десет спортова који захтевају све наведено до максимума код спортисте.
Напослетку можемо размотрити питање марихуане само кроз призму пењања, без обраћања пажње на то шта говори наука. Можемо поставити себи питање да ли нам је марихуана или било шта друго потребно да би наше пењање било боље или да би били задовољнији на било који други начин?
Пре него што одговоримо на ово питање, требало би да знамо шта је пењање, а самим тим можда и добијемо одговор на претходно постављена питања. Сматрам да је пењање лични пут прожет  самоспознајом, концентрацијом и сталним учењем. Пењање нас учи свесности тренутка у ком се налазимо, опуштању. Мисли су усредсређене на мишићну тензију, на покрет, и покушава се занемарити притисак прошлости, шта је могло да се деси или будућности, шта ме све још чека до завршетка смера. Пажњом фокусираном на садашњост, опуштајући се током пењања без обзира на притисак средине кроз коју се крећемо, резултира смањење стиска шаке, оптималном трошењу ограничене снаге у рукама, бољем и контролисаном извођењу комплексних и прецизних покрета. Све ово наново нас доводи до даљег развоја осећаја задовољства и опстајања у вертикалном свету насупрот стално активној гравитацији. Тиме се ствара позитиван зачаран круг између ума и тела.  Достићи ово идеално стање свести може се само дугим тренирање са бистрим мислима, способним за анализу и синтезу догађаја. Танка линија по којој хода ум, савршена пажња, свесност сваког дела свога бића, као и околине кроз коју се крећемо, јесте на крају осећање на које се „навлачимо“. Стање које је немогуће научити или достићи уз употребу било каквих опијата. Марихуана или нека друга супстанца можда може да завара и да се помисли да се успело у достизању таквог стања, али истина је да нема пречица на путу самоспознаје и да у тим тренуцима уместо нас проговара споља унета материја. Материја која ће сваки наредни  пут, претходно исцрпљујући наше рецепторе, захтевати већу дозу не би ли био постигнут исти или сличан ефекат. И тиме нас уводи у негативан зачарани круг ума и тела.
За крај, рекао бих да од пењања нема веће дроге. Meђутим за разлику од правих наркотика, пењање нас учи да се ослонимо на себе и своју унутрашњу снагу. Да се изборимо са својим страховима и стекнемо реално самопоуздање. Да тако стечено знање применимо у решавању било којег другого животног пробела. Јер снага је у нама, а не ван нас.  








субота, 23. јун 2012.

Ритам точка

Мислим да се свет пењања може поделити на оне који воле црни или бели део еурокрема, на оне који воле зиму или лето и на оне који воле трчање или бициклицу. Свакако да поштујем прву дисциплину и често је практикујем али бици је кева. 
У то име за све љубитеље вртења точка, једна тазе слика са Торника - Златибор.
Двојчица је асфалт али нек им буде "MTB" ако баш хоће.

субота, 16. јун 2012.

Док пси лају

Кад само не би било оног нашег трагикомичног и нажалост вечно актуелног Нушића и његових реченица. Последња актуелна била би она народска, коју је овај писац овековечио кроз дело г-ђа Министарка: "док пас лаје, а ветар носи!". И док су њему домаћи лидери, несрећници и њихови полтрони својим истрајним лајањем у ветар обезбедили вечни живот, дотле су нама обезбедили борбу са  несрећом и насиљем. Пут како изаћи и овог нашег усудног зачараног круга јајара и полтрона, можда можемо пронаћи код оних који такав проблем немају или барам не у мери као што је код нас. Они би рекли, окружити се паметнијим и способнијим од себе, сачувати оптимизам и добар дух.  
Е сад, какве везе има горе споменут круг, а који се код нас пажљиво чува и негује већ деценијама уназад, са пењањем? Има и то пуно, поред тога што је и пењање сатавни део нашег дубоко несрећног друштва, свако разуман мора се забринути за себе да није још један кер који лаје у ветар. Значи запитати се за околину коју бирамо и која нас окружује. Па ту негде почиње и прича са пењањем за овај блог.

Нова централна смер у Великој Баби,  IV+ / 700м,  изнад Језерског у Камнишким Алпима била би само још једна обична прича о пењању лепог и добро опремљеног смера да у мојој околини није било тог инцидента са падајућим камењем, као и спознаја да сам срећом био окружен паметнијим од себе по питању безбедности.
Западна стена Велике Бабе
Смер смо пењали у поставци, Аника и Горазд из Љубљане као двојна и Сале, Милан и ја из Београда као тројна навеза. Смер је иначе течан без превише заврзлама, креће се по белим и поприлично чврстим плочама, пратећи систем рампи до уписне књиге одакле се наставља лако пењање до планинарске стазе и врха Велике Бабе (2127 мнв). Шта рећи о смеру без мане, осим да је савршен за почетак упознавања са великим брдима. Међутим ту се јавља један мали проблем. Проблем у виду детаља, детаљ пре самог пењања, а који се у овом случају зове приступ и оцењен је са II. Приступ који у завршном делу прати жљеб и плоче поред њега.

Ту на том месту, можда да није било Анике и Горазда небих имао "част" да из профила гледам како се руши стена под њима док пењу. Како њих двојица падају али на крају ипак остају на ногама и како се камење обрушава и пада на десетак метара ниже позиционираног Салета и Милана. И опет, да Милан није био ту можда му се ништа неби десило али био је ту. И опет да Сале није био ту, као једини паметан са шлемом на глави и који није гледао у нас горе искусно гологлаве, већ у њега. И да Милан није био довољно паметан да послуша њега и стави то парче пластике на главу, вероватно сад не би имо два шлема. Један стар и олупан и други нов и сјајан. Вероватно на крају не бисмо имали тако диван дан у планини, и вероватно небисмо који дан касније ноћили у "подморници", играли се фератичара и са једним екстра Сиком из Пенџапа пењали по киши. И за крај, сигурно не бих овај блог посветио псима и ветровима. Хвала момци за дивно дружење и што сте бољи од мене. :)

Улазне плоче

На моменте би могла бити и петичица, овде најпре. Шести цуг

Један од најлеших цугова, 12-ти.

Захваљујући љубазном домаћину Дави Карничару спавали смо у његовом дому на Језерском по врло повољној цени, свако је морао да каже по једанпут Хвала :)

Бавшица

Кал - Коритница. 
У првом плану Гуртенпак Ахуј, у позадини хероји којима ни ветар и киша не могу ништа. :)))
Александар Спасић у стојећем и Милан Смиљанић у седећем положају
   

среда, 6. јун 2012.

У дворишту школе: Горњачка клисура

Више и не бројим школе које су прошле кроз двориште Горњака, али је увек изнова дивно радити са људима пуним животне енергије.
Логор под боровима

На зјазду, Мирослав Чолић - Мики

Аутор мега школског класика , Петар Павловић у смеру Љубинка IV, 100м