Док пси лају

Кад само не би било оног нашег трагикомичног и нажалост вечно актуелног Нушића и његових реченица. Последња актуелна била би она народска, коју је овај писац овековечио кроз дело г-ђа Министарка: "док пас лаје, а ветар носи!". И док су њему домаћи лидери, несрећници и њихови полтрони својим истрајним лајањем у ветар обезбедили вечни живот, дотле су нама обезбедили борбу са  несрећом и насиљем. Пут како изаћи и овог нашег усудног зачараног круга јајара и полтрона, можда можемо пронаћи код оних који такав проблем немају или барам не у мери као што је код нас. Они би рекли, окружити се паметнијим и способнијим од себе, сачувати оптимизам и добар дух.  
Е сад, какве везе има горе споменут круг, а који се код нас пажљиво чува и негује већ деценијама уназад, са пењањем? Има и то пуно, поред тога што је и пењање сатавни део нашег дубоко несрећног друштва, свако разуман мора се забринути за себе да није још један кер који лаје у ветар. Значи запитати се за околину коју бирамо и која нас окружује. Па ту негде почиње и прича са пењањем за овај блог.

Нова централна смер у Великој Баби,  IV+ / 700м,  изнад Језерског у Камнишким Алпима била би само још једна обична прича о пењању лепог и добро опремљеног смера да у мојој околини није било тог инцидента са падајућим камењем, као и спознаја да сам срећом био окружен паметнијим од себе по питању безбедности.

Западна стена Велике Бабе

Смер смо пењали у поставци, Аника и Горазд из Љубљане као двојна и Сале, Милан и ја из Београда као тројна навеза. Смер је иначе течан без превише заврзлама, креће се по белим и поприлично чврстим плочама, пратећи систем рампи до уписне књиге одакле се наставља лако пењање до планинарске стазе и врха Велике Бабе (2127 мнв). Шта рећи о смеру без мане, осим да је савршен за почетак упознавања са великим брдима. Међутим ту се јавља један мали проблем. Проблем у виду детаља, детаљ пре самог пењања, а који се у овом случају зове приступ и оцењен је са II. Приступ који у завршном делу прати жљеб и плоче поред њега.

Ту на том месту, можда да није било Анике и Горазда небих имао "част" да из профила гледам како се руши стена под њима док пењу. Како њих двојица падају али на крају ипак остају на ногама и како се камење обрушава и пада на десетак метара ниже позиционираног Салета и Милана. И опет, да Милан није био ту можда му се ништа неби десило али био је ту. И опет да Сале није био ту, као једини паметан са шлемом на глави и који није гледао у нас горе искусно гологлаве, већ у њега. И да Милан није био довољно паметан да послуша њега и стави то парче пластике на главу, вероватно сад не би имо два шлема. Један стар и олупан и други нов и сјајан. Вероватно на крају не бисмо имали тако диван дан у планини, и вероватно небисмо који дан касније ноћили у "подморници", играли се фератичара и са једним екстра Сиком из Пенџапа пењали по киши. И за крај, сигурно не бих овај блог посветио псима и ветровима. Хвала момци за дивно дружење и што сте бољи од мене. :)

Улазне плоче

На моменте би могла бити и петичица, овде најпре. Шести цуг

Један од најлеших цугова, 12-ти.

Захваљујући љубазном домаћину Дави Карничару спавали смо у његовом дому на Језерском по врло повољној цени, свако је морао да каже по једанпут Хвала :)

Бавшица

Кал - Коритница. 
У првом плану Гуртенпак Ахуј, у позадини хероји којима ни ветар и киша не могу ништа. :)))
Александар Спасић у стојећем и Милан Смиљанић у седећем положају