Надмудривање

Какав обрт и наук, какав ружан и крушљив смер, а притом и школски пример клопке.
Алексин смер у Горњаку (III, 70м.д. или око 50м.в.) иако лак, по личним мерилима не представља смер за препоруку почетницима нарочито сад кад сам га спознао. Међутим за ону фазу пењачког развоја кад се почне улазити у дубиозу контроле средине по којој се крећете можда и постане ствар препоруке и избора. 
Наиме, пре неки дан стигла је вест да је умро од тешке болести велики словеначки алпиниста Зоран Радетич. Човек који је пре пар година одржао једно врло занимљиво предавање у АОБ-у, током кога је негде успут прокоментарисао како је то нешто попео у периоду кад је волео крушљиву стену. Тај коментар ми се често враћао, као и питање: "Како је могуће да неко уопште и воли да пење по крушљивој стени?". И ето, одговор се опет нашао у "лаком" домаћем кршићу, само што сматрам да за ову спознају мора да постоји један предуслов, а то је имање претходно пуно пређених километара преко здраве стене. Чисто из разлога разликовања жита од кукоља.
Први покушај пењања Алексиног био је пре пар година са Иваном Страхињићем и завршио се скоро трагично. Сећам се да сам га гледао са штанда високо горе на изласку из смера, а следећи тренутак је већ био право испред мене. Тумбајући се, прелетео је неких 35м,  на сву срећу ходајући се вратио кући уз обимније повреде меких ткива. Иза његовог пада је исто тако остало питање: "Како је могуће да неко ко пење седмице и ко има искуства у великим стенама попут кратке Немшке ипак испадне из једног условно лаког смера?" Одговор на ово питање не слутећи да бих могао добити и још које, могао се наћи само проласком кроз исти.

Милан Смиљанић - Хамзо у последња два метра Алексиног смера

Прва дужина Алексиног иде неком полуобраслом стеном, где ако се човек потруди можда и пронаће нешто пењања. Штанд се прави на великом дрвету, одакле креће друга и последња дужина смера. Почетни жљебић другог цуга испуњен земљом и распалим камењем нуди два избора, ићи левље по још крушљивијем али наизглед лакшем терену или десно по нешто тежим али за нијансу мање "сумњивим" плочама. На прву питалицу, одговорио сам десно. Креће пењање по плочама, прва, друга и трећа пролазе, пролази и неки зубић са десне стране који сам касније одозго тестирао ногом и изгледа да би држао. Преко таквог терена има се осећај као да стена пролази поред нас док тело лебди, јер ко је још блесав да се ухвати за нешто што ће пасти!? ;) Заиста, временом та левитација постаје некако морбидно занимљива, извођење детаља осмице на терену тројки. Таман кад сам се уживео и навикао на левитацију кад оно крај, излаз на неки оборен шодер. Поглед навише опет даје изборе, ићи даље шодером десно до изласка из стене или лево преко једног лепог скокића који делује поприлично компактно. И наравно да ђаво не да мира и да тера на лепши, а не лакши излаз. Што би он реко: "па ниси ваљда све предходно излевитиро да би сад исходао и то преко шодера ево ти лепа стена лево, као утеха за предходно начете живце". А људи ко људи, па тако и ја кренух де је лепше, а не паметније и после само пар метара ето ме у неком чудном свету. Због извлачења уназад и уласка у плочу, гузица зачац завијори изнад целог смера циљајући оно несрећно дрво са штандом ниже. За овај део се још увек може рећи: Већ виђено па шта, вертикално ко вертикално. Међитим ако се мало застане, није само па шта, осећа се ту и нека нелагода. Нелагода јер се мора даље - а нигде добре поставке за међуосигурање. Задње постављено било је доле негде око зуба, који се последњи могао прозвати за стабилан. Али чим осети да се човек предомишља ђаво се брзо јавља. "Шта зар да се вратиш па то је само тројка, а излаз ти је ту на два метра изнад главе". Е сад, нисам ни ја блесав јер знамо се нас двојица већ дуго, па си кажем: "Добро, идем да видим како изгледа али без преласка границе повратка". И тако некако и би, нађем неке пристојне хватове пропнем се колико могу, кад оно излаз на оборен терен прекривен кршом само чека да крене доле. ОК, рекох старом сапутнику, проваљен си па ако ти хоћеш ти продужи ја ћу лагано назад па да видим шта ми је чинити. Вратих се на ону позицију са гузицом и дрветом, осмотрих добро околину и тек пошто нађох не једно, већ два одлична места за међуосигурање кренух поново горе. Левитација и самозахвалност што се може извести деветка на терену тројке опет је дошла до изражаја. После пар покрета детаљче је било савладано, а ноге су већ сигурно газиле по завршном крушљивом камењу.

И за крај кад размишљам о вољењу крушљивог, мислим да је управо она та која извлачи из нас и најбоље и најгоре, како памет тако и глупост, а на нама је да се препознамо и одлучимо. Напослетку и навучемо, јер давно је речено да нема јачег опијата него победе над самим собом.