Било је прво што ми је пало на памет када сам чуо коментар нека четири комедијаша из једне младе земље. Коментар притом врло ружан био је на рачун несрећне жене која је покушала да одржи концерт пре неки дан у граду, али и на рачун мог народа о коме ови људи рекао бих не знају баш много.
Али добро, телевизија и глупост иду под руку. Него треба нешто тренирати на ових 32 у хладу и са повређеном руком. Срећом измислише и то чудо са два точка и педалама тако да се поред тренинга може и саморасхладити. На узбрдицама хлађење ради нешто слабије али нико није савршен. :)
Тура за данас била је сад већ лични класик и топло препоручујем (упозорење, хлађење слабије ради али предвечерје може да припомогне). Тура иде овако: Видиковац - Раковица - Лисичији поток -Техногас - окретница троле на Бањици - мале улице до села Војводе Степе Степановића - петља Авалског и кружног пута око БГ - врх Авале - Авалски пут - Бањица - кружни код КБЦ Драгиша Мишовић - Топчидерска звезда - В3 (за цивиле Царева ћурпија) - Кнеза Вишеслава - друга десно - калдрмом на врх па десно - Краљице Катарине до оног семафора пре базена - испод и иза базена - мањим улицама назад. Сумо сумаре око 50 км и за мене нешто јаче од 2 сата вожње.
Све у свему била би ова класична тура да ми се кловнови са почетка приче нису стално мотали по глави. Као и питања да ли их неко инструара или они то сами раде. Знају ли они уопште где је Србија? Знају ли они да је њихова брадска војска од које су касније учили занат долазила код нас после II Светског рата да учи о војној доктрини и дисциплини. Знају ли они која је Вовода Степа Степановића, где је рођен и какав је његов утицај на нашу, а самим тим и њихову војску са којом се замерају свима у свету. Да ли их је ико учио да се људима не треба замерати? И тако, док су летеле разне мисли кређе и спуст ка Авалској петљи, серпентине се ређају, брзина расте али се појављује и један од најлепших слика града. Планина и торањ на њој.
Први пут сам рекао, е вала нека су га направили да се види како стоји у нас сваки "торањ" и осећај је био бољи, много бољи. Скоро да сам се поносио на његову усправност. Потом је ишло ново пењање, врх, а онда и спуст. Силаз са Авале, био је као и много пута пре, познат и леп. Само овог пута, стао сам да се поздравим са баком која продаје цвеће . Колико знам за ово брдо, његов спуст и одвајање за Бели поток, толико знам и за ову старицу која увек седи на истом месту и продаје букете свежег цвећа.
Разговор је звучао отприлике овако: Како је, јел иде продаја? А иде сине, данас сам продала три па има за леба. Него ударила реума у десну, па могу да држим само у овој. Викендом је добро, тада има доста. Него сам ти ја асматичар па ме ова кола гуше али сад је добро. Дали ми црвену пумпицу па је држим у џепу.
Поздрависмо се и наставих даље, некако уопште више нисам био љут на кловнове. Било ми их је жао, као и оне несрећне певачице.
Колико само ствари имамо за узор и понос поред којих свакодневно пролазимо, а да их и не примећујемо, kоја тако добро утичу на наш живот и филозофију једног алпинисте. Дисциплина Војводе, креативан инат народа, истрајност старице, одлике које се лако заборављају у претераном дружењу са кловновима.
Као што би де' рекла, ако хоћеш да си хришћанин треба да опрашташ. Нећу да сам хришћанин али желим да опраштам јер је много боље него да мрзим. Зато опраштам тим несрећним људима на њиховј глупости и не знању и истовремено се захваљујем што утичу на мене да будем бољи. Стога им нећу ређи као они нама, извините, него хвала.
Али добро, телевизија и глупост иду под руку. Него треба нешто тренирати на ових 32 у хладу и са повређеном руком. Срећом измислише и то чудо са два точка и педалама тако да се поред тренинга може и саморасхладити. На узбрдицама хлађење ради нешто слабије али нико није савршен. :)
Тура за данас била је сад већ лични класик и топло препоручујем (упозорење, хлађење слабије ради али предвечерје може да припомогне). Тура иде овако: Видиковац - Раковица - Лисичији поток -Техногас - окретница троле на Бањици - мале улице до села Војводе Степе Степановића - петља Авалског и кружног пута око БГ - врх Авале - Авалски пут - Бањица - кружни код КБЦ Драгиша Мишовић - Топчидерска звезда - В3 (за цивиле Царева ћурпија) - Кнеза Вишеслава - друга десно - калдрмом на врх па десно - Краљице Катарине до оног семафора пре базена - испод и иза базена - мањим улицама назад. Сумо сумаре око 50 км и за мене нешто јаче од 2 сата вожње.
Све у свему била би ова класична тура да ми се кловнови са почетка приче нису стално мотали по глави. Као и питања да ли их неко инструара или они то сами раде. Знају ли они уопште где је Србија? Знају ли они да је њихова брадска војска од које су касније учили занат долазила код нас после II Светског рата да учи о војној доктрини и дисциплини. Знају ли они која је Вовода Степа Степановића, где је рођен и какав је његов утицај на нашу, а самим тим и њихову војску са којом се замерају свима у свету. Да ли их је ико учио да се људима не треба замерати? И тако, док су летеле разне мисли кређе и спуст ка Авалској петљи, серпентине се ређају, брзина расте али се појављује и један од најлепших слика града. Планина и торањ на њој.
 |
| Авала |
 |
| Старица са букетима |
Поздрависмо се и наставих даље, некако уопште више нисам био љут на кловнове. Било ми их је жао, као и оне несрећне певачице.
Колико само ствари имамо за узор и понос поред којих свакодневно пролазимо, а да их и не примећујемо, kоја тако добро утичу на наш живот и филозофију једног алпинисте. Дисциплина Војводе, креативан инат народа, истрајност старице, одлике које се лако заборављају у претераном дружењу са кловновима.
Као што би де' рекла, ако хоћеш да си хришћанин треба да опрашташ. Нећу да сам хришћанин али желим да опраштам јер је много боље него да мрзим. Зато опраштам тим несрећним људима на њиховј глупости и не знању и истовремено се захваљујем што утичу на мене да будем бољи. Стога им нећу ређи као они нама, извините, него хвала.
Нема коментара:
Постави коментар