Једини и прави пут...

Преко Мораве

...који треба да нас преведе преко реке незнања, умишљености и погрешних амбиција, а потом доведе до развијеног алпинизма земље Србије. Тим путем иде се у друштву јаке локалне заједнице и са бушилицом у руци. У то сам сада апсолутно сигуран. Раније сам тако само мислио, потом се за исто залагао, а на срећу сад и осетио да такав имагинарни пут можда настане и на нашем тлу.
Први пут кад сам пењао ван оквира нашег казамата у земљи где се на спомен речи болт добија метак у чело, тамо и поред потенцијално ризичног стила пењања (солирања) нисам се осећао толико небезбедно колико на нашим "провереним" пењалиштима. Тамо сам имао добру стену и пуно избора: пењати, одпењати, скренути лево до полице или десно до лакшег терена, стајати и чекати док неко дође, увезати се и чекати, вриштати... Свеједно је било на крају шта ћу од наведеног урадити кад је стена била добра и све је зависило само од мене. Тада сам се још запитао излазећи из смера, како то да се сад осећам много безбедније него у домаћем смеру који се сматра добрим старим опремљеним класиком.
Ствар је заправо јако једноставна, ако се жели какав такав осећај нормалности, логичности и контроле ризика нешто у систему мора да ваља. Не може и стена и међуосигурања да буду лоша,  једно од наведеног мора ваљати иначе се игра зове Руски рулет, а не пењање. Ствар на коју ми можемо утицати ако на другу већ не, јесте квалитет међуосигурања.  Тај квалитет се у "сумњивим" стенама управо и постиже са бушилицом у руци.
Са друге стране још увек сматрам да је глупо изгубити једну од кључних вештина које алпинизам тражи,  а то је знање о традиционалном пењању. Једна од водећих фигура за успостављање равнотеже између бушилице и традиције јесте јака локална заједница. Која поред радне снаге, представља и знање. Знање о томе где се налазе "здраве" пукотине, жљебови, увца или торњићи  која се чувају за заглавке и гуртне, а где су крушљиве деонице или зарђали клинореди која дозивају да буду очишћена и замењена новим "сјајним" плочицама.:)

Студенски II/III, 100м. 

Нешто на ту тему имао сам част да осетим пењући старонове смерове Овчар-Каблар клисуре попут Студеснког, Пречнице и Пролећног. Оно што је мени нарочито чинило задовољство јесте да у сређивању наведених смерова нисам директно суделовао, већ сам само уживао. :)

Студентски, митраљеско гнездо

Пролећни II/III, 100м.

А погледи се губе у даљини ;)