са Старом

Верујем да недостатак пара не сме бити изговор за седење.  Идеја, добра воља али пре свега машта могу много да помогну и донекле премосте овај проблем. Такође још једна ствар, а везано за ову тему, јесте да паре и слободно време некако стоје у обрнутој пропорцији.
Тако да сабирањем ове две тврдње долази се до просте рачунице, а која у овом случају износи или боље речено зове се: "Пречење Старе планине током матурског зимског распуста". ;)
Зашто баш зимски распуст?
Зато што са прилазом, преласком и одступом са планине, треба баш толико времена. Нарочито ако се нема већ споменутих средстава па ваља мало више потрошити ђонове, а мање ауто гуме. И друго, зато што је зими некако ипак лепше него лети, празније је и чистије.
Зато баш Стара планина? Зато што је једна од највећих, самим тим циљ ће дуго трајати.
Зашто баш матурантски? Јер би требало да се има времена, воље, снаге, маште али и лична карта. Ипак је гранична зона. Лове не треба, а искуство...па, од нечег мора да се почне. ;)
 
Још само да сам и ја знао за турирање средином 90-тих кад је шверцовање до Софије било лако, а камоли до Димитровграда. Ко  зна можда ова врхунска тура не би чекала до задње недеље јануара текуће године да буде спроведена у дело. Од Димитровграда се без проблема за дан хода стиже до јужних обронака Старе. Међутим, како је наша мала екипа у просеку имала година за две, ако не и три личне карте приступили смо нешто "мекшом" варијантом. Колима до села Сенокос, а одатле пешке прво према Сребрној Глави.

према Сребрној глави 

Од Главе смо ухватили величанствени гребен Старе и наставили даље на север наредних пет дана.  За прелаз целог гребена, од села Сенокос или Криводола, преко Сребрне главе, Копрена, Миџора, Орловог камена па све до пута за Минићево рецимо да треба добрих седам дана хода. Наш план је био нешто мање амбициозан од преласка целог гребена и сводио се на прелаз неког дела гребена за 3-4 дана и потом силаз са планине.
Шта смо тражили то смо и добили, чак и један дан гратис. Чисто да не буде да планина не зна за чашћавање.

поглед ка северу
Врх Копрен (1963м) доминра позадином.

Првог дана као што рекох од села преко Главе ступисмо на гребен и сиђосмо до граничног камена 307 подно Аџиних корија. Спуст и залазак за памћење.

Сребрна Глава (1932м) у позадини врх Ком у Бугарској
фото: Р. Милојевић

Корије
фото: Р.Милојевић

 Другог дана извукли се на Мучибабу (1669м) и преко врха Тупанац (1673м) стигли негде око гр.камена 313. Гомиле урушених караула идеалних за склоништа, домове или било шта друго, били су једни од главних утисака дана. Заправо и свих наредних дана смо их виђали, али је првог дана утисак  вероватно био највећи.

Занимљиво за ове урушене карауле је и то, што је све до једна позиционирана на идеалном месту.

Брисан простор
Да се зна шта је чије.

Трећи дан је био убедљиво најзанимљивији. Лутање по обраслом гребену Дебелог рида, величанствен успон на Копрен и излазак на висораван. Сусрет са срнама, траверзирање подно врхова Три чуке (1926м) и као финале дана седло испод Вражије главе са погледом на Бабин зуб и Миџор.

Успон на Копрен.
Место на тури где се повремено јавља С3.

Копренски плато

Три Чуке (1926м)

под Вражијом главом.
Бабин зуб (1757м) са леве стране провирује међу облацима и Миџор (2168м), централно,  у пуној величини.

Четврти дан је требао, барам у теорији, бити једноставан. Преко Миџора до Бабиног зуба и то је то. Кад не лези враже, не можеш спавати под Вражијом главом, а да не добијеш мало посла са врагом. Све до финалног успона на сам Миџор ветар је дувао и некако се ишло али како смо прешли 2000 то је већ постао ураган. Белило у које смо поодавно заронили чинило је тражење пута правом главобољом праћено благом мучнином, и то у правом смислу те речи. Кретање у простору вез орјентира , без травке или камена који се пробија у снегу, клизити у бело без јасне орјентације личило је на кретање унутар беле лопте. Горе је постајало доле, док се доле очас посла претапало у горе и то без прекида, као на траци. Једини лек био је окренути главу и гледати у људе иза, док они гледају у оног испред и тако, свако има ушта да гледа само се не зна ко ту кога води. Непроцењиво;)
Ако се свему дода и ураганче, који нас је дизао, превртао, бацао и кидао бриле. И није било тешко одлучити на крају. Негде између старе карауле под врхом и самог Миџора, променисмо курс и уместо ка Три кладенца окренусмо на југ и сиђосмо што пре, што ниже. Ухватили смо гребен између Калуђерских врела, а потом и истоимени До. До нас је увукао у истоимени кањон, а скокови у кањону протерали у околну шикару.
Скије на ранцу, шикара, панцерице и клизаво камење указало нам је да ћемо још један гратис дан провести у планини. Подизање бивака, пребројавање преосталих калорија по ранчевима, спавање на падини од 35 степени дефинитивно је назначио крај овог занимљивог дана.

Аца при силаску са седла подно Вражије главе
 Једно од лавинознијих места

      

Раца испод олује

Место за одмор

Пети дан је више био као онако, да се испишемо. Пречењем у страну преко неколико потока нађена прво лоша стаза, потом боља, онда лош пут, потом бољи и на крају одличним ушли у село Топли До.

Дејство лавине
Трагови прошлогодишњих снегова

Топли До
Село је до пре пар деценија имало око 3000 становника и зидану основну школу, данас 46 становника и чак 2 ђака. Стара школа изглед као и карауле по планини.

Екипа на трави после дружења са Старом: Александар Пешић, Радослав Милојевић и а.т.

Тенички детаљи и остале занимљивости:
Укупно прешли око 60км и 3000м вис. успона. Тежина: С1-2 са пар детаља С3 у успону. Подељено на дане, звучало би:
I дан: 13км, 1150мвр, С1
II дан: 13км, 550мвр, С1-2
III дан: 12км, 1000мвр, С1-3
IV дан: 15км, 400м успона и 800мвр спуста, С1-2
V дан: 6км, 650м спуста

Колико је мени познато прво зимско пречење целе Старе планине урађено је у марту прошле године, у трајању од седам дана, од стране: Ивана Настића и Немање Нешковића док им је Марко Николић правио друштво до Копрена.

И за крај,
једно велико хвала Роберту Илићу из Пирота на логистичкој помоћи.