Сињајевина

 Превој Расова 1750м 
Поглед преко Кричачког поља у правцу Јаблановог врха 2203м (доминантан бели врх у средини) и Старца 2021м (испред и десно од предходног) 

Сињајевина, једна од највећих беспутних флека на аутокарти Црне Горе. Громада дивљине, скоро заборављена зимска дестинација између Дурмитора на западу и Бјеласице на истоку.

Кад год се сретнем са непознатим брдима покушавам да нађем примарни, маркантни пут. Пут који сумира целу област у једно, којим се доживи планина, њена ћуд и особеност. Свако наредно тумарање истом, само су даља надовезивања на овај основни пут. И тако у недоглед, док се путеви суседних брда не стопе и док се на крају сви не саставе са друге стране ове наше мале планете.
Сињајевину сам први пут упознао пре десетак година, кад сам бициклом лутао тим крајевима. Изашавши на плато катуна Вратно од Липова, приметио сам да ова планина има много више од Бабиног Зуба и Јаблан врха који су  доминирали источним обронцима. Јасно је било да је срце планине тамо много даље, на западу. Тамо је требало ићи ако се желело проћи примарним путем. Те године прелазак сам скратио скретањем на југ, спуштањем у Крњу Јелу, а потом и Боан. Међутим, још тад, одлучио сам да ћу једном прећи целу планину и покушати да нађем њену најдубљу тачку. Тачку на путу са код нема лаког повратка, место одакле је лакше ићи напред него вратити се назад. Ићи у непознато, само на основу мапе и компаса, зими, привилегија је која се пружа ретко у савременом свету. Стога се и створила као идеја. Неке информације увек постоје, нешто је написано или снимљено. Сињајевина је она ретка планина, практично не дирнута по питању информација, има савршен примаран пут  и "тачку" на дан хода од цивилизације.  Далеко од тога да Сињајевина никад пре није зими пређена, шта више. Познато је да је прво пречење урадио Ненад Петронијевић, сам, лауферицама 5.марта 1985 год., а  након тога још неколико пута са различитим пријатељима (сазнао из личног разговора по повратку кући). Међутим писаних трагова није било, а искрено нисам  се трудио ни да их пронађем. За прелазак смо се ослонили на  компас, карту и искуство. Имали смо ГПС, као и мобилне телефоне. Сад као и пре поласка волео бих да нису били ту али тамо ми нису сметали. Уређај је имао задатак да нас у случају проблема врати на место поласка али не и да нас упути на место одласка. Занимљива је анализа тог осећаја или још боље речено потребе, да се осећамо сигурним. Трудио сам се да електроника остане што више са стране, да не поквари осећај који непознато ствара у мени. Међутим, тамо негде у крајичку свести, стајала је често та мисао: "добро је да ради". Занимљиво је такође, што је то "добро" било најгласније првог, а најтише последњег дана. Иако би према временским условима који су нас пратили требало бити обрнуто. Изгледа да све то има неке везе са опуштањем, скидањем тог електронског терета и враћање коренима. Зар има већих предатора од нас? Шта све чучи у човеку, спознаће само онај ко се усуди да се отргне сопствене лењости или осећаја лажне сигурности које му савремени свет пружа.
Сматрам да је укорењена човекова потреба да се штеди како физички тако и ментално, имало упориште и оправдање у прошлим временима, стварно тешким и дивљим. Данас, међутим, у ери сувишних калорија, информација и сигнала апсолутно смо погрешно кодирани. Коначно је човек удовољио себи самом и вековној потреби. Сео је, почео да једе, а мозак само што није угасио сувишним информацијама и празним шареним сликама.
Сињајевина без електронике, зими, још ако се терен не познаје, ретка права авантура у срцу савременог електронског Света . Сигнал мобилног телефона још увек се држи обода планине,  срце јој је и даље недостижно за ове таласе. Самим тим озбиљност која је неопходна за прелазак на "тежи" начин  не треба ни спомињати. Повредити се, изгубити, остати без дела опреме, без снаге или воље, луксуз је који не би требало да се догоди. Са друге стране размишљање и припремање на предходне теме је нешто што уводи у чаробан свет дивљине.

Наше путешествије почело је другог дана најновије године и то из куће у Вирку (засеок подно Савиног Кука, Жабљак). Одатле преко широких ливада упутисмо се у правцу Вражијег језера. Деоница преко висоравни, услед мало снега и вишка ограда добрим делом пређосмо са скијама у рукама. Прошавши последње огреде, скије су најпре бачене у снег, потом згажене једном јако, а онда још много пута само лаганије, наредних дана.

Милош Павићевић на приласку терминалу 1 аеродрома Жабљак
(висораван око Пашине Воде)
Некад летели авиони, данас кајтери.

Доласком на Вражије језеро, одређен је азимут од 140 степени и скоро да се до краја није мењао. Величанствени призори пространства после пар сати хода пресечени су изненадном појавом трагова од лауферица и вукова. Њихови трагови су се укрстили, а потом и разишли. Ми смо даље пратили скијашке.

Са Меруљује, обронци Орујице.
Трагови лауферица

Трагове које смо једно време пратили указивали су да неко, буквално, лети по брдима. Чим би се човек успео на брдо, трагови су настављаи даље у паралелном моду са великим замасима и без паузе. Такође, траг је водио најбољом линијом између мноштва малих брда. Није било другог, него да закључити да неко тренира у потаји, далеко од очију јавности. Сочи је догодине, ваља се припремити. ;)
Као што увек бива кад се нешто прати, трагови су нас довели до њиховог творца Милете Крсмановића. Човека који са својих 70 оваца, неколико керова, парем скија и једном двоцевком живи дубоко у планини. Из разговора уз богату трпезу сазнасмо да му је некад до Вражијег језера требало око 45 минута ,скијама, али одкако је остарио не мари за време, па га ни не мери.
Ови јутрашњи трагови били су од рутинског пребројавања, ђерања, вукова.

Милета Крсмановић
Изворни дуатлонац, одаје нам тајне спортске исхране

 Даљи пут водио је преко Одраг Поља где је такође била још једна насељена кућа и одакле се могло за неко разумно време извући на север ка Зминичком језеру и Његовуђама. Овим дуатлонцима само смо махнули, као и они нама.  Настависмо даље према срцу Сињајевине. Извлачење из долине, излазак преко Округлице на Кекерску главу означио је крај првог дана. Милош је нашао савршену склониште за ноћ. Горњи спрат штале у коме се чува сено био је откључан, то је значуло да ће шатор ове ноћи остати закључан док ћемо ми имати удобан и топао смештај.

Дивно место за одмор - рано смркава, касно свиће

5 звездица - око 1650мнв

Други дан био је убедљиво најбољи. Кренули у непознато са делимично одређене тачке, добијене пресецањем контраазимута врха Осуђеник 1936м и надморске висине нашег апартмана. ЈНА карта из '55, са друге стране, не спомиње никакво апартманско насеље већ каже да смо спавали међу четинарима. Ја их видео нисам.
Пут је даље ишао преко превоја Расова изрешетаног дубоким вртачама и увалама.

Море вртача

Ова је више мирисала на јаму

Приближавањем Бабином врху 2010м отвара се један од највеличанственијих призора Сињајевине. Кричачко поље са долином Старац, километрима дугачко и још околна многобројна брда, једноставно речено чинила су срце и душу ове планине.

Прелаз у долину Старац, почетак успона на истоимени врх.

 Успон на врх Старац технички није превише захтеван, међутим због доста смрзнутог снега на појединим места морало се размислити да ли је боље ићи са или без скија? Силаз са друге стране у правцу катуна Милачки Прибој, као и успон, углавном се држао разумних С2 са појединим кратким детаљима С3.

Успон на Старац - десни осунчани врх у позадини

Врх Старац 2021мнв 
Дурмитор на хоризонту десно

Спуст са врха до првих катина је доста брз. Проблем је изабрати право ребро, а иза њега и жљеб како би се што више дужине добило са што мање губитка висине. 

Милош испред будућег планинарског склоништа, а сада полурушевине згодне  за  преноћиште.
Кад би само 1% урушених катуна било искоришћено...

Даске које живот значе

Трећи дан желели смо да преко Јаблан врха и Шупље главе сиђемо до засеока Војковићи (Липово) али нас је време спречило. Курс за овај дан је промењен и са ветром у леђима погодисмо катун Вратло, а одатле преко обојици познатог терена одскијасмо ка Вратима и селу Горње Липова. Одавде пешке, још који километар, до испод Доњег Липова (околина Колашина) где су нас другари покупили. Хвала Милице и Дамјане.

Према Вратима

Горње Липово
Милош Павићевић и а.т.

 Сумирано цела тура је врхунска и може се прећи на више начина и за краће време. У нашем аранжману пређено је око 45км и око 1650м висинске разлике.  Дневна динамика би звучало овако: I (дан) -18км/650мвр/С1; II -14км/850мвр/С2-С3; III- 13км/150мвр пењања и преко 500мвр спуста/С1.
Саветовао бих да ако време није проблем, да се не жури. Кричачко поље са околним врховима  оставља без даха, сваком коме је стало до себе мора ово место да посети бар једном у животу. Наравно зими, за лето још увек не знам. Што се тиче класичног скијања мислим да Јаблан са западне стране највише обећава.
Што се историје пречења Сињајевине зими тиче, већ сам навео да је урађено више пута, међутим као и за веђину добрих ствари нема писаних трагова. Предпостављам да је жеља била да се дух непознатог сачува. Тако да сам овим својим писањем веровтано неком покварио дух али шта ћу кад је било много добро па се хвалим. :)
Правац претходних прелазака био је на релацији: Његовуђе - Змиње језеро - Дуги До - Кричачко поље - долина Старац - катун Застарац - Врата - Липово
Наш: Вирак - Вражије језеро - Орујуца - Одраг поље (Дуги До) - Расова - Кричачко поље - врх Старац - катун Милачки Прибој - Врата - Липово

Уживајте и дружите се са Сињајевином док је има (без сигнала).