Скорашњи разговор подсетио ме је на ону стару пословицу која каже нешто типа: "Злато се не налази на крају света, већ ту негде испред носа само је питање да ли умеш да га видиш". У вези са тим некако стоји и алпинизам ове наше земље,као и питање да ли се мора баш "тамо" отићи да би се бавили активношћу која својим именом детерминише и место бављења. Мене ако неко пита, рекао бих да не. Алпинизам је идеја пут само спознаје, самим тим персонализован и иде у пакету са власником идеје. Уколико се жели научити нешто о себи, треба се само дохватити прве стене и наћи себе кроз свој пут. За проналажење свог пут у овом крају света свакако је потребно имати мало маште, доста добре воље и пуно знања. Најлеше у свему је управо то да временом то мало постаје пуно кад се оде "тамо", ако се једног дана и то пожели. Мислим да управо то мало додатног труда, уложене енергије и развијене маште одваја појединца од просека. И на крају се увек запитам , које је у овом случају у предности? Да ли онај што има на готово све или онај који мора да измисли све?
Цело ово размишљање ме је и вратило до једне од дражих викенд експедиција која је захтевала све предходно наведено: машту, вољу и критично знање за тај моменат, названа Октобарска класа слободно 2005. ;)
Идеја експедиције створила се при неком од зурења у плафон, а потом су прошле године у тренирању, посматрању, читању, слушању туђег и прикупљању сопственог искуства. Почетком новебра 2005 год. све је било спремно. План који је на крају спроведен у дело, звучао је следеће:
Први дан: преко Лукреције борџије и друге дужине Баџине кантне изаћи на врх Октобарске класе и поставили фикс.
 |
| Лукреција борџија VII- |
 |
| Пречка у Баџиној |
 |
| Први камп. Познаваоци пењачких тактика лако ће приметити да је у питању комбинација капсул стила, експедиционизма и "rotpunkt"-a :) |
Други дан: По фиксу изаћи на прво сидриште Октобарске и кренути са радом у горњој половини смера.
Тако је и било, преподне смо ток дана испробали детаље, постављали међуосигурања и играли се математичара. После краћег поподневног одмора уследио је финални успон, после којег је и друга дужина Октобарске класе до тада А2 добила оцену за слободно пењање (VII+). Прва (VI-) и трећа (IV-) дужина остале су не промењене. Ако се добро сећам користило смо поред постојећа два, још два клина која смо потом извадили и још 2 или 3 френда.
 |
| Соло жимарење!:))) Хвала професоре Д.А. на још једној глупости, да није трагично било би комично. |
 |
| Учесник експедиције: Зоран Гамбирожа |
 |
| Други учесник: моја маленкост |
Међутим да се разумемо, свакако да није довољно остати у оквиру среће свога атара нарочито ако вас при том нико није везао у истом. Човек се мора кретати, учити од других и о другима како се неби ушло у замку сопствене глупости са мислима да спознајом две од две познајете све, а да притом ни' не знате да тамо негде постоји још двестадвадестидве непознате.
 |
| Радови у току |
Кратак историјат Октобарске класе VI-/A2 (VII+), 95м:
Први пењачи горњег дела: Предраг Костић и Мирослав Мирковић - јул 1981 год.
Први пењачи доњег дела: Предраг Костић и Радослав Милојевић - окт. 1986 год.
